Društvo se menja, ali potrebno je vreme

Ove nedelje počela je prva Novosadska nedelja ponosa. Prajd će biti održan 17. maja na Trgu republike, a osim parade organizovani su brojni događaji tokom čitave nedelje. Jedan od tih događaja jeste i panel diskusija "Čini mi se menja(m) se" koja će biti održana danas (utorak 14. maj) u Kulturnom centru Lab, sa početkom u 18 časova. 

Povod za razgovor sa moderatorom i učesnicima panela bio je ovaj konkretan događaj, ali i njihovo (ne)prihvatanje u društvu. Na razgovor za Oradio došlo je troje učesnika, njihov identitet je poznat redakciji.

Zbog čega baš panel koji nosi ovakav naziv?

M: Mi smo jednom prilikom snimali filmić i odgovarali smo na određena pitanja, u vezi sa našim autovanjem, našim mišljenjem o prajdu i iskustvom sa tim što smo LGBT. Razmišljali smo kako to možemo dalje da plasiramo, jer smatramo da bi ljudi to trebalo da vide. Upravo kroz to došli smo na ideju da bi najbolje bilo da organizujemo ovaj panel, a kroz panel bismo i produbljivali tu tematiku. Ovo je već drugi panel, prvi je bio na našem prajdu u decembru.

A: Odgovor na pitanje zašto baš naziv "Čini mi se menja(m) se" jeste taj što se sa ovim mladim ljudima intenzivno radi već osam meseci, unutar Društvenog centra grupe Izađi. Oni su prošli ciklus od 30 radionica i učestvovali u velikom broju od 70 otvorenih aktivnosti koje su bile realizovane u tom periodu. Tokom tog procesa prolazili su kroz određene promene. Večeras ćemo pogledati film koji je snimljen pre osam meseci i razgovarati sa njima, da vidimo kroz kakve promene su prošli.

Sve tri ste se autovale?

K: Nismo sve tri, ali ja jesam.

Koliko ti je teško bilo da to uradiš i sa kakvim si se reakcijama susretala?

K: Ja sam se prvo autovala svojim prijateljima i nekako su svi u školi znali, ali zvanično sam autovana kada sam imala problem u školi. Tada su i direktor i razredna i pedagog saznali za to. To je bio jako težak proces, ali ono što se izrodilo iz toga jeste da sam dobila podršku od roditelja.

Podršku od roditelja, ali šta je sa ljudima u školi?

K: Polovično. Bili su tu, ali kao da nisu.

Koji su to problemi sa kojima ste se najčešće susretali?

K: Definitivno, diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije. Bilo je i ogovaranja, ali to nije nešto što je meni škodilo. Za sve što sam osećala da me žulja, ja sam se izborila za to.

Koliko si, s obzirom na to kakve su okolnosti, imala strah kada je u pitanju autovanje?

K: Ja sam se zapravo autovala svojim roditeljima sa 15 godina. Od tada je to bio dug put i ja sam izgradila sebe. Kako je vreme išlo, tako je meni bilo lakše, a zahvaljujuči ovakvim radionicama sam i ojačala.

Koliko su vam ugrožena osnovna ljudska prava, ako uopšte o tome možemo da pričamo?

M: Mislim da to i jeste teško pitanje. To nije nešto što se dešava svakodnevno, nego se to radi dosta suptilnije. Konkretno, u njenom slučaju, ta diskriminacija se odigravala na internetu. Tek kroz takve stvari zapravo vidiš da, ne samo što su ljudi takvi kakvi su, odnosno homofobični, nego ni i školska administracija nije baš rada da pomogne. Ni zakon nije nešto preterano prijatan po tom pitanju. Gej odnosi se ne mogu registrovati, trans ljudi imaju velike probleme prilikom promene pola... Ono što je meni najveći problem jeste da sam sada, kako je došao ovaj Prajd, fascinirana time koliko se u stvari bojim i koliko razmišljam o tome šta se sve može desiti. Sinoć smo bili na nekoj žurci i ispred vrata su bila dva policajca, a okolo su išla policijska kola. Stajala sam pored prozora i plašila sam se da će neko baciti nešto, jer se to ranije dešavalo. Bojala sam se da će mi ugroziti život i ne samo moj, već svih ljudi koji su tu. Daleko od toga da neki drugi ljudi nisu dolazili u te situacije, ali ovo je specifično. Zato što bi se desilo isključivo zbog toga ko sam i šta sam.

Ima li razlike između mlađih i starijih ljudi kada je u pitanju svest o LGBT osobama?

K: Sve zavisi od osobe. Starost ne određuje kako će neko to prihvatiti.

M: Postoje osobe koje su starije i koje su to prihvatile, ali postoje i one starije osobe koje su zadrte. Mi smo čak imali situaciju sa jednom starijom gospođom koja je diskriminisala našu drugaricu na jednom od javnih skupova. Ono što je glavna razlika je to što mlađi ljudi imaju pristup internetu i tako mogu lakše da rade na sebi i da možda to lakše prihvate. Prosto, mlađim ljudima smo vidljiviji nego starijima i vidljivija je pozitivnija slika. Takođe, to je nešto što može da ode na obe strane. Dobar je način na koji, recimo, mlađi mogu da utiču na starije. Mi smo uticali na svoje roditelje i mi smo zajedno sa njima odrastali kroz ovaj proces, ali značajno bi bilo i obrazovanje ljudi koji ne znaju ništa o tome.

A: Situacija sa mladima je da nisu svi izabrali svoj put razvoja, učenja i prihvatanja različitosti. Mislim da i dalje imamo ekipu koja će pokušati da se uključi u neko društvo tako što će pokušati da hejtuje LGBT ljude. Juče su se opet pojavile nalepnice u centru "Pedere u blendere", mislim da je to potpuno skandalozno. Ljudi nakon deset godina intenzivne komunikacije, otvaranja ove teme, edukacije javnosti i dalje rade takve stvari. Meni je to apsolutno neprihvatljivo. I te nalepnice sigurno nije lepila starija osoba.

M: Takođe su tu i silni komentari na članke u vezi sa Prajdom. Tu se nalazi stotine homofobičnih komentara, neki od njih su pozivali i na javno nasilje. Doduše jesu to samo komentari...

Ali ti to nikada ne možeš da znaš?

M: Upravo tako. I jeste vrlo stresno čitati te stvari. Svi smo mi do tri ujutru ostajali budni i čitali.

Kako se boriti protiv homofobije i možemo li menjati društvo?

M: Društvo se menjati mora. Ono što mi suštinski radimo jeste da kroz aktivizam i nevladine LGBT+ organizacije radimo na tome. Kroz radionice smo stekli nova znanja, koja nam jesu i biće preko potrebna za osnaživanje i nas i društva.

A: Društvo se može menjati na dva načina. Jedan je taj što ćemo doneti ekstremno stroge zakone i lupati po džepu sve ljude zbog govora mržnje ili zločina iz mržnje. Vrlo je jasno da se u Srbiji to neće desiti u bliskoj budućnosti. Drugi način je ovo što mi radimo. Da prvo menjamo, odnosno, prihvatamo sebe i edukujemo svoje okruženje. Grupa Izađi radi i sa roditeljima LGBT osoba, nekako, porodice pokušavamo da načinimo funkcionalnijim. Zahvaljujući tome i roditelji rade na uticaju na svoje okruženje. To je dugotrajniji način, ali mislim da smo za ovo vreme pokazali da funkcioniše. Ja sam u raznim prajdovima u poslednjih deset godina i zapravo vidim i osećam da se društvo menja. Mora se menjati, samo što je za to potrebno vreme.

Gostovanje učesnika panela "Čini mi se menja(m) se" u emisiji Pokretač preslušaj ovde:

Miljana Milekić