Vladimir Smolyakov: Slikati muzikom

Za Vladimira Smolyakova možda još niste svi čuli, ali ovaj talentovani mladi muzičari koji nastupa pod imenom WDWRM (Woodworm) je svakako vredan vaše pažnje. Sledeći put kada čujete da nastupa negde, nemojte ga propustiti, a dozvolite da vam kroz ovaj intervju približi svoj rad, ali i svoje stavove o stvaralaštvu i problemima mladih muzičara danas.

Ja sam Vladimir Smolyakov i bavim se elektronskom muzikom. U pitanju je eksperimentalna, emotivna elektronika i moj projekat se zove WDRWM (Woodworm). Možete me pronaći na Soundcloud-u, Youtube-u i Fejsu.

- Koji su tvoji prvi kontakti sa muzikom koji su te možda inspirisali da nastaviš da se baviš njome?

Pa pazi, moja mama je završila klavir na Akademiji, a otac akustičnu gitaru. Muzika je u svakom momentu bila prisutna kod mene kući, da li ju je neko svirao ili je neko nešto puštao – od Iron Maiden-a do najskrnavijeg starog ruskog panka koji moj otac verovatno i dalje sluša. U suštini, u tom momentu sam ja skapirao da mi jednostavno prija kad mama sedne da svira nečiju kompoziciju na klaviru i mislim da je to bio taj momenat kada je to postalo nešto što mi je urođeno. Tek mnogo kasnije, sa 15-16 godina sam skapirao da ne želim samo da primam taj zvuk i te emocije, već želim da stvaram nešto svoje. Verovatno sam u tom momentu kao klinac u pubertetu mislio da imam šta da kažem.

- Koji bend je posebno uticao na tebe?

Bend se zove Enter Shikari, a njihov prvi album, Take To The Skies iz 2003. godine i dan-danas svaki dan slušam. U to vreme sam došao u Crnu goru kao potpuni stranac, ne znajući ni jezik ni kulturu i slučajno sam naišao na njih na nemačkom Mtv-ju. Odmah sam daunloudovao njihovu diskografiju i krenuo samo to da slušam. U njihovoj muzici ima mnogo različitih žanrova i to je toliko uticalo na mene da sam odlučio da kupim istu spravicu koju oni koriste. To je tako krenulo kod mene, kao neki fanboy, kao neka imitacija, da bih kasnije krenuo da istražujem svoj zvuk.

- Misliš li da svojom muzikom rekreiraš svoje uspomene ili stvaraš nove?

Mislim da se uvek radi o nekoj rekreaciji, u smislu da kad god krenem ozbiljnije da pravim neku svoju kompoziciju, uvek se vratim u prošlosti na nešto. Bude tu i trenutnih stanja, ali u mojoj muzici se uvek oseća prisutnost melanholije, zato je i nazivam emotivnom elektronikom.

- Tvoja muzika je vrlo atmosferična, zvuči kao da je svet za sebe. Imaš li utisak da je ona za tebe tvoj poseban univerzum?

Jeste! Pazi, mislim da svaki performans svakog muzičara u tom momentu za njega predstavlja jedan univerzum. Ja imam moj mali univerzum koji se zove WDWRM i to jeste neko sentimentalno putovanje kroz moju prošlost, ali volim i da se igram sa aluzijama na neke spoljašnje stvari koje su isto tako uticale na mene.

- Da li kroz muziku bežiš iz stvarnosti ili se suočavaš sa samim sobom?

Mislim da je to zapravo kombinacija različitih momenata i mnogo faktora igra ulogu u tome kad pravim svoju muziku. U neku ruku to jeste potreba da pobegnem od sadašnjosti i od problema, jeste suočavanje sa strahovima. Meni muzika služi kao način da konkretizujem svoj strah ili problem, da mu dam bar neki oblik. Ne znam da slikam, tako da ga stvaram u zvuku. Svaki nagoveštaj bilo kakvog događaja želim da naslikam zvukom.

- Odakle dolazi tvoja potreba za stvaranjem muzike?

Kreativnost i pravljenje muzike su isključivo neka emocija i neka potreba. Ne sećam se kada sam poslednji put seo i napravio nešto čisto da bih napravio. Ne znam ni kako to da objasnim, u jednom momentu se samo pojavi potreba kao ’E, ja moram ovo da stvorim... Moram ovo da oblikujem’ i to je jedan jako subjektivan doživljaj koji u tom momentu ostane isključivo za mene i ispuni neke moje potrebe.

- Koja emocija je najproduktivnija za stvaranje?

Najproduktivnija emocija za mene je najverovatnije tuga. Najsirovija tuga. Jer, recimo, kada sam jako besan, to što napravim u tom momentu može da zvuči jako dobro, ali sutradan kada se vratim na istu stvar, to je jednostavno... Ne.

-  Karakterističan si i po tome što često na nastupima imaš vizuelizacije, da li smatraš da je neophodno za muzičare danas da imaju izražen vizuelni identitet?

Ja to jako volim da radim ne zato što mislim da je to jako kritično za nastup ili imidž nego jednostavno to jako volim. Volim da nađem svoje stare fotografije, obradim ih u Fotošopu i okačim to na društvene mreže. Volim da kad god mogu pozovem Stefana Jovanovića da mi uradi vizuelizacije za nastup zato što jedno ide uz ovo drugo, pa zašto ne bismo iskoristili to? Time pružamo ljudima potpuno nov doživljaj.

- Živimo u vremenu kada je sve dostupno zbog interneta, koje su prednosti i mane toga za mlade muzičare?

Znaš kako, postoji jedan jako čudan paradoks u celom internet sistemu – sve je dostupno i svi možemo da čujemo jedni druge i svi možemo da izrazimo svoje mišljenje bilo gde i bilo kako. Opet, poznajem dosta umetnika koji u tom svetu i dalje žive u vakuumu. U isto vreme, ogroman plus svega toga je pristupačnost zato što ti istu svoju traku i istu svoju sliku možeš da okačiš na Instagram, na Tumblr, na Bandcamp... U stvari, nemoj sliku da kačiš na Bandcamp, to je čudno. U svakom slučaju, na taj način postoji šansa da ćeš naići na svoju publiku.

- Kako onda u tom moru različitih informacija, umetnika i stvaraoca dokazati ljudima da si baš ti vredan njihove pažnje?

Ne znam kako možeš ljudima da dokažeš da si vredan njihove pažnje, mislim da je to na njima da odaberu, ali najbitnije je da osoba radi. Rad je nešto najvažnije. Ako već želiš da se baviš ovakvim nečim, moraš da rizikuješ sve – svoje zdravlje, svoju psihu, svoje finansije, sve. Uvek moraš da budeš spreman da rizikuješ apsolutno sve da bi postao poznat, da bi postao taj umetnik i da bi se o tebi pričalo.

Ceo intervju možete poslušati u produžetku.

 S.B.