Szigetarije #3

Imalo bi mnogo više smisla kada bi ovakve stvari koje smo doživeli u subotu mogle da se dešavaju u malo češćem maniru, pa makar napola godine. Savest bi nam bila mirna, a srce puno. Bio je to idealan kraj pre samog kraja, završetak naše male avanture pretposlednjeg dana festivala.

Možda jesam u prethodnim pisanjima isticao vašarsku atmosferu ali sam propustio da vas upoznam sa mnogim manjim binama poput bluz-irish, reggae, campfire, tribute, europe stage-a... Svaka od njih bila je napakovana kvalitetnim programom i poseta nije puno zaostajala za glavnim atrakcijama. U tom moru sadržaja često bi isplivale zanimljive stvari da prekratite vreme ako pauzirate od muzike. Tako smo nabasali na TEDx šator sa predavanjima, poker šator, šator gde se igra šah, pa i zabavljali se uz veliku Jengu.

Pažnju mi je zaokupila jedna drvena kružna baraka na koju smo u potrazi za hranom sasvim slučajno nabasali. Unutra je svirao tradicionalni etno sastav, a vođa je plesao oko tridesetak stranaca koji su ga u korak pratili i razdragano đuskali. Pozitivna atmosfera koja se osećala u vazduhu navela me je da shvatim kako zaista umeju da "brendiraju" svoju kulturu i da u tome nema ništa loše, ostavljajući me da se pitam zašto takvih "ukusnih kulturoloških eksporta" nema i na domaćim festivalima?

Kao što sam i predosećao, gužva se utrostručila, ali je i naša pratnja porasla u pravu malu novosadsku svitu, što je bilo zabavno. Sve te okolnosti učinile su da se tromo dovučemo na početak Major Lazer-a, propustivši nekoliko stvari koje su morale biti žrtvovane. Dobar deo njihovog (da, to je sastav) nastupa iskoristili smo da se probijemo napred, te nisam pažljivo slušao, ali izvođača tog kalibra imali smo mnogo na ovogodišnjem Exitu. Ono što smo čekali bila je kulminacija sve ove tri večeri - i ne samo tri večeri, već i nekoliko godina. Moja draga ih prati još otkako su bili predgrupa The Strokes-a, pa sad izračunajte.

Na scenu stupaju Kings Of Leon... i zaista beše katarzično. Maksimalno uvežbani, bili su jedan na jedan kao sa snimka. Izvrstan vizuelni deo na bimu, bez pompe podupirao je nastup taman koliko treba. Pesme su se ređale, a euforija nije popuštala. Muzičari obično znaju da prepoznaju kada im kolege otaljavaju. Ovde nije bilo ni trunke toga i imao sam osećaj da samo meni sviraju. Dobro, osetilo se ipak malo na Use Somebody i Sex on Fire na bisu, ali i tada su održali stamen izraz lica i ne bi im uopšte sudio. Kada se sve završilo, Main se munjevitom brzinom ispraznio, a mi smo sabirali utiske na putu do Paloma Faith.

Iako nas je dočekala solidna svirka i vizuelni doživljaj kao da ste spojili Duffy sa bendom Amy Winehouse, svaki osećaj ostajao je na prethodnom iskustvu. Fizički i emotivno iscrpljeni, pre definitivnog napuštanja lokacije, dogegali smo se izgleda do pravog odeljka sa hranom. Ah, konačno slasna hrana!

Svako ko je posetio bar jedan festival zna da na kraju ostaje mnogo utisaka. Količina iskustva i informacija koja vam prođe kroz glavu ista je kao nekome na nedeljnom ili mesečnom nivou u normalnim okolnostima. I zato ih i volimo. Ali teško je to svesti na nekoliko rečenica. Razmšljam, zašto bih se vratio? Jer je sve na tebi i ima mesta za sve. I kada samo želiš da vidiš svoj omiljeni bend i kada želiš da okusiš asketsku festivalštinu, ovo je definitivno pravo mesto za to.
 

Filip Vlatković