Plakanje nije odraz slabosti

Koliko ste puta progutali knedlu i zatreptali poput misice koja želi mir u svetu, jer vam se priplakalo, a to niste uradili?

Tokom života učimo da ne pokazujemo osećaje javno, a da je plakanje pokazatelj slabosti i razlog za sramotu, iako je plakanje prirodan način na koji telo odgovara na jak bol, tugu i radost.

Tokom vremena neki su naučili da progutaju emocije i da se izraze na 'prihvatljiviji' način. Ali postoje i oni koji ne mogu da se suzdrže od plača i to baš kada su recimo u bioskopu ili pozorištu, i zbog toga su posmatrani kao emocionalni slabići.

Sada je red da razbijemo te stereotipe i da kažemo da su ljudi koji javno plaču mnogo jači nego što se za njih veruje. Empatija je krucijalan aspekt emocinalne inteligencije i smatra se sposobnošću istaknutih ličnosti. Te osobe su mentalno čvrste i znaju kako da se poistovete sa drugima kako bi delili njihovu bol, tugu ili sreću. I uz to, darežljiviji su i socijalniji.

Kada se postavimo na nečije mesto, razvijamo razumevanje i otvoren um. Samim tim, raste nam i saosećanje u interakciji sa drugima.

Filmski kritičar, scenarista i novinar Roger Ebert je rekao:

"Živimo u kutiji vremena i prostora. Filmovi su prozori na njenim zidovima. Oni nam dopuštaju da uđemo u tuđe umove, ne samo u identifikaciji sa karakterima, već i da vidimo svet onako kako ga ta osoba vidi".

Tako da, kada sledeći put osetite da vam se plače dok gledate neki film, slobodno to i uradite. Takođe, ako vidite da se neko suzdržava, imajte te stvari na umu i nemojte da osuđujete.

Izvor: BoredPanda