Šta priča susedni sto?

Verujem da su i vas kao klince učili da nije pristojno slušati tuđe razgovore, što bi u roditeljskom žargonu zvučalo kao "ne guraj nos gde mu nije mesto". Međutim, mnogi od nas ni kao odrasli ne mogu da se oslobode poriva da čuju šta je tema za susednim stolom, klupi pored, ili tuđem telefonu. Danas pričamo o prisluškivanju i prisluškivačima.

Bilo kulturno ili ne, mnogi od nas ne mogu da se odupru porivu da čuju nešto što ih se nikako ne tiče. Zamislite, recimo, situaciju da ste u autobusu na dužem putu, a zaboravili ste slušalice i ništa od slušanja muzike. Šta raditi u toj situaciji? Vrlo često se potpuno nesvesno unesemo u tuđe razgovore, pa malo fali da i sami počnemo da komentarišemo, savetujemo i nasmejemo se forama.

Psiholog Radomir Belopavlović kaže da je prisluškivanje u ljudskoj prirodi jer smo prvenstveno znatiželjna bića, koja vole da sakupljaju informacije i znaju stvari.

"Kako smo i socijalna bića, informacije o drugim ljudima su nam dodatno zanimljive, posebno kada se to prema socijalnim konvencijama 'ne sme'. Ovo je više izraženo kada ne čujemo čitav razgovor, jer kako raste nejasnoća o čemu se radi tako raste i naša znatiželja. Evolutivno gledano, od velike važnosti su nam bile informacije koje drugi dele, zbog takmičenja, odnosno opstanka, ili saradnje kada je neka situacija nejasna ili opasna. Tada nam je bilo značajno šta drugi ljudi misle".

Pitali smo i naše sugrađane da li imaju običaj da prisluškuju tuđe razgovore:

Ne volim da prisluškujem ljude ali ponekad toliko glasno pričaju da ne mogu da izbegnem da ne čujem neke stvari. I svaki put se sve više iščuđavam koliko ljudska glupost nema granice. Jedina moja reakcija jeste da prevrnem očima i nastavim dalje.

Uglavnom imam slušalice pa ne čujem svaki put šta ljudi govore. A kad čujem smatram da to nije prisluškivanje jer govore na javnom mestu privatne stvari. Naravno da će ih neko čuti.

Moram priznati da vrlo često uhvatim sebe kako prisluškujem tuđe razgovore ili gledam u tuđi mobilni, pogotovo ako taj neko sedi ispred mene. Ta potreba se javlja verovatno iz neke znatiželje jer smo takav narod, želimo da znamo o svima sve.

Ubeđena sam da onaj ko kaže da ne prisluškuje ne govori istinu. Ili su ljudi preglasni pa ih zato čujem ili me prosto zanima. Svakako bih to sve što govore, dopisuju se ili misle, mogla da pročitam na njihovim društvenim mrežama. Problem je u previše postavljanja stvari onlajn, samim tim daju ljudima za pravo da ih uhode. 

Psiholog Radomir Belopavlović kaže da se mi namerno ili nenamerno poredimo sa drugim ljudima i u tom smislu su nam zanimljive situacije i iskustva kroz koji drugi ljudi prolaze.

"Na kraju krajeva, ta iskustva nam mogu pomoći da učimo i rafiniramo naše socijalne veštine, pa samim tim da bolje razumemo sebe i svoju poziciju. Ne smatram da je prisluškivanje nasumične osobe u autobusu ili kafiću pokazatelj neke vrste poremećaja, niti to literatura sugeriše. Naravno, sa velikog platna, knjiga i iz ličnog iskustva znamo da su određene vrste prisluškivanja nemoralne, nelegalne i opasne", kaže Radomir i objašnjava da postoje primeri osoba koje su previše zainteresovane za živote drugih i zadiru u intimu najčešće specifičnih osoba.

"To može eventualno da govori u prilog problema koji osoba ima u socijalnom funkcionisanju ili razumevanju sopstvenog identiteta. Ukoliko osoba želi da se potrudi da ne prisluškuje razgovore najjednostavnije privremeno rešenje je pomeranje fokusa na nešto drugo, na primer na telefon ili muziku. Malo teže ali korisnije jeste da se zapita zašto se interesuje za neke stvari iz života druge osobe i šta za nju znači ta informacija. Posebno kada su u pitanju poznati ljudi".

Naši sugrađani kažu da u manjoj ili većoj meri slušaju tuđe razgovore, ponekad zavire u tuđe telefone, a desi se da su i sami meta prisluškivača.

Da, prisluškujem nekad iz dosade a nekad jer su toliko glasni da imam utisak da mole da ih slušam.

Desilo mi se nekoliko puta da prisluškujem tuđe razgovore čistim sticajem okolnosti, jer sam bila pored pa ne mogu da ne čujem. Nekoliko puta sam primetila da i mene ljudi prisluškuju, što je uglavnom slučaj na poslu, a onda kažem ono što želim da oni čuju. To i ne mora da bude istina, ali ako već slušaju da imaju i šta da čuju (smeh).

Ne prisluškujem tuđe razgvore, eventualno kad dečku zvoni mobilni pa 'odvojim jedno uho' da čujem sa kim priča. Kada sedim u kafiću pored nekog ko je jako glasan prosto nema šanse da ne čujem o čemu razgovara. Inače ne prisluškujem.

Desilo mi se nekoliko puta da sam u gradskom prevozu stajala i potpuno nesvesno počela da se ubacujem u razgovor nepoznatih ljudi jer sam slušala šta pričaju.

Bilo kako bilo, znatiželja jeste u našoj prirodi i nije opasna dok ne ugrožava druge ljude. Uostalom, ovom temom se ne bi ni bavili da nismo i sami prisluškivali tuđi razgovor. Ima nas svuda, zar ne?

J.Mijatović