Motivi su razni ali uspehu se svi radujemo

Kako ste izabrali ovaj sport?

Slučajno. Nakon nekoliko godina od kako sam stradala uzela sam košarkašku loptu u ruke i oprobala se u tom sportu. Međutim bila sam jedina devojkau u kolicima i videla sam da tu nema napredovanja. Nakon toga sam na nagovor prijetelja, selektora, trenera Zlatka Keslera liftom otišla na prvi sprat Spensa, uzela reket u ruke i tako je počela moja karijera. Mi smo se u udruženju paraplegičara gradske zajednice Novi Sad bavili raznim sportovima na republičkim i pokrajinskim igrama tako da mi nije bio reket nepoznat kao rekvizit. Prelomilo je to 'hajde da se bavim tim sportom, uložiću u sebe neko vreme pa ću da vidim dokle mogu da stignem'. Nakon godinu i po dana je bio moj čuveni razgovor sa trenerom kada sam ga pitala koliko je vremena potrebno da stignem na sam vrh a njegov odgovor je bio da to nije tako lako. E tu je bila prekretnica u mom životu da se ozbilno počnem baviti ovim sportom.

Kako bi sada iz ovog ugla sagledali vaš put do zlatne medalje? Od 2008. godine do prošle.

Taj put je počeo ranije. Bilo je moje prvo evropsko prvenstvo 2005. godine kada nisam ništa uradila, odnosno samo sam bila učesnik evropskog prvenstva za osobe sa invaliditetom u Italiji. Zatim je tu 2007. godina kada sam se popela na vrh Evrope i obezbedila odlazak na paraolimpijske igre u Peking. Jednostavno nije sve to tako lako . Uvek se želi postići više, nekada vam je motiv u životu da se sami sebi dokažete a nekada i okolini, ali kada dođe uspeh tada se svi zajedno radujemo.

Da li i na kakve probleme nailazite?

Ja to slabo tako gledam. S obzirom da sam od malih nogu, dok nisam nastradala, sa bratom rame uz rame bavila se nekim poslovima koji su više za mušku decu nego za žensku, ali ja sam morala sebi i drugima da dokažem da ja to mogu. Tako da sam naučena da nema muških i ženski poslova, nema podela nego svi zasučemo rukave i borimo se sa svime što nas snađe u životu.

Šta je najbitnije u projektu "Zdravo buduća sportiskinjo"?

To je da bi što više dece u školama trebalo da se bave sportom, da ne izbegavaju časove fizičkog vaspitanja, da fizička aktivnost koja je i u školskom i vanškolskom programu znači mnogo za buduće dane. Kada se bavite sportom bavite se fizičkom aktivnošću i tada je vaš organizam spreman za neke izazove koje možda ne bi izneli bez fizičke spremnosti. Meni je lično boravak u prirodi i bavljenje sportom pomoglo da moja nesreća ne bude tako loša. Upravo zbog fizičke spremnosti sam u nesreći dobro prošla jer mi je omotač kičmene moždine bio mnogo čvršći i deblji u odnosu na decu koja se nebave fizičkom aktivnošću.

Zapostavljena je fizička aktivnost u školama, gde su deca prepuštena sebi zbog lošeg sistema. I to se posle vidi kroz njihove dalje aktivnosti. Kako telo reaguje na nešto što nisi naučio kada si trebao?

Jeste tako. U moje vreme si morao da odlaziš na čas fizičkog i da se baviš nekim sportom. Sada čujem da se i ukidaju časovi fizičkog, smanjuje im se obim. Prema mom mišljenju sport u školama mora da postoji, da bude baza za bavljenjem nekim drugim sportskim aktivnostima. Trebalo bi da se više posveti pažnja, da u okviru sportskih sala termine imaju deca a ne odrasli za rekreaciju. Pre svega sale koje su pri školama su namenjene deci i oni bi trebalo da ih koriste.

Kakvi su uslovi za paraolimpijce i ljude u tom sportu?

Svakim danom sve bolje s obzirom da smo sve više primećeni u društvu. Ljudi nas zaustavljaju i pitaju na koji način bi mogli da nam pomognu kako bi nama olakšali bavljenje sportom. Postoje sportski objekti koji se sve više prilagođavaju osobama sa invaliditetom i to treba iskoristiti. I ne samo osobama sa invaliditetom, prilagođavaju se svima nama.

Za koje takmičenje se sada spremate?

Stonoteniska reperezentacija osoba sa invaliditetom 26. septembra putuje na Evropsko prvenstvo pojedinačno i ekipno u Sloveniji. Nadamo se odbrani titula, osvajanju novih, daćemo sve od sebe da obradujemo i sebe i narod i nadamo se da ćemo u tome uspeti.

Razgovor sa Borislavom Perić poslušajte u plejeru.

D.M./D.H./J.M.