MLADEN: Pikadom do savršene forme

Ako ste mislili da je potrebno ići u teretanu ili trenirati neku zahtevnu veštinu da biste se bavili sportom onda ste sve vreme živeli u zabludi. Postoji sport koji ne zahteva preterano kretanje, sem ako ne računamo odlazak do table da biste izvukli strelice i pomeranje ruke da biste nešto i pogodili. Reč je pikadu koji je na mala vrata ušao u našu zemlju a sada mu se otvaraju ona velika zbog silnih uspeha svih onih koji su ovaj sport shvatili krajnje ozbiljno. Toliko ozbiljno da na državnom takmičenju postoji dreger koji pokazuje da li ste konzumirali alkohol nakon  čega naravno, ne možete da učestvujete u takmičenju. Mladen Mićunović jedan je od zaljubljenika u pikado, koji je od rekreativnog kafanskog igranja došao do zavidnih uspeha na državnom nivou. 

Mladen kaže da je počeo da baca strele kada je u kafić u koji odlazi ubačen i pikado aparat. Međutim vrlo brzo je to kafansko igranje preraslo u ozbiljnu ljubav za koju je potrebna volja, jedan set strelica i jedna tabla. Do sada se njegov uspeh meri trećim ekipnim i četrnaestim pojedinačnim mestom u pikadu na državnom takmičenju.

 Koliko je finansijski zahtevan taj sport?

Što se tiče opreme i nije puno. Za strele ti treba oko 30, 40 evra, doduše ima ih i preko sto ali to je već druga stvar i jedna tabla koja košta oko šezdeset evra. Za početak je to izdatak. A što se tiče klubova tu imaš jednogodišnjih troškova kao što su lekarski pregled od 1500 dinara, članarina prema klubu koja varira od kluba do kluba od nekih 500 do 1000 dinara mesečno, što je sasvim pristojna cifra za nekog ko voli da se bavi pikadom.

 U poslednjih nekoliko godina pikado je doživeo ekspanziju kod nas, koje je tvoje mišljenje o tome? Ima li budućnosti u tom sportu?

Najveću ekspanziju doživljava u Novom Sadu zato što imamo najviše pikado klubova, mislim da ih ima oko sedam koji su okosnice te naše pikado lige. Postoji i u Apatinu jedan klub i u Subotici i oni su veoma uspešni u takmičenjima. Mislim da u Beogradu ima tri kluba, u Užicu, Gornjem Milanovcu, Žablju, Čačka. Svake godine se pojavi neki novi klub, novi entuzijasti i zaljubljenici u ovaj sport.

 Kako izgleda jedan pikado trening?

Zavisi. Ako treniraš sam onda su to neke vežbe izlaza pošto uglavnom igramo 501 dabl aut. Najbitnije kod pikada da se izrazim žargonski je "upucavanje" ruke. Prvih sat i po ti je najbitnije da upucavaš ruku, konstantno gađaš jedan broj a posle ideš raznovrsno. Vežbaš kombinacije izlaza pošto je to najbitnije, koji tripl ide sa kojim da bi dobio dabl za pobedu.

Kada je reč o takmičenjima, na koliko si do sada učestvovao i kakve su nagrade? Da li se od pikada može nešto i zaraditi?

Na tom zvaničnom državnom prvenstvu nema novčanih nagrada, u stvari ima ih ali nisu značajne. Imaš ekipno i pojedinačno takmičenje. U ekipnom prvi drugi i treći dobijaju 50, 30, 20 hiljada dinara na godišnjem nivou što i nije neka cifra ali ipak pomogne klubu. A mislim da je takva cifra i u pojedinačnoj muško i ženskoj konkurenciji.

Na kojim si ti učestvovao?

Ja sam učestvovao na svim pošto je to sve po sistemu ligaškog takmičenja. Na svaki Masters na kom se ne pojaviš ne zarađuješ bodove a samim tim padaš na listi na niže mesto.

Šta bi poručio nekome ko planira da počne da se bavi pikadom ozbiljnije, ne samo rekreativno?

Prvo i osnovno što mora da uradi jeste da se kompletno odrekne kafanskog igranja pikada. Ako misli da cirka i da igra pikado- nema budućnosti, uvek će biti kafanski igrač. Ako želi da se bavi profesionalno onda to mora da shvati kao sport. Pikado jeste nastao kao kafanski sport a mi želimo da ga odmaknemo od toga, da to ne bi izgledalo kao vašar od sto pijanih ljudi nego kao ozbiljno takmičenje. Na našem državnom prvenstvu je uveden dreger i nema pijanih ljudi pa samim tim i takmičenje deluje veoma ozbiljno. A ko želi da se bavi pikadom najbitnije je da nađe u svom kraju klub, da se upozna sa ljudima i vidi da li mu odgovaraju.

Sezona turnira je počela, šta to tebi znači?

Mi imamo i regionalnu ligu, novosadsku koju isto igramo a tu nagradni fond nije novčani nego prvih četvorica muškaraca iz ekipnog, dve devojke i pet muškaraca iz pojedinačnog se šalju na inostrane turnire, to je kao nagrada za celogodišnji trud. Ja sam dva puta bio u Beču a sad se borim za sledeću sezonu gde ćemo najbolje slati na turnir u Prag. To je veoma ozbiljan turnir pa da vidimo, na muci se poznaju junaci.

Ali ti nisi samo sportista, u poslednjih nekoliko godina otkriven ti je talenat za glumu. Kako je to sve počelo?

Taj talenat je počeo dok sam još bio mali kada smo po školskim izletima i letovanjima imali takmičenja u imitacijama. Ja sam se tu pokazao kao imitator i pravio sam budalu od sebe, to mi doduše ide bolje od pikada. Igrom slučajnih okolnosti sam upoznao jednu devojku koja je studirala režiju pa je ona napisala neki scenario po mom karakteru i snimili smo film za Akademiju. Posle toga su momci sa Tarzanije krenuli u saradnju sa televizijom Vojvodine i prave emisiju Dnevnjak. Sonja koja je inače njihov reditelj je mene preporučila i pokazala par snimaka i onda su me oni videli u tim nekim njihovim skečevima. Doduše stalno ih maltretiram.

Kako funkcioniše jedan dan na setu?

Pa jednostavno. Režiserka Sonja Rakić vrišti, producentkinja Jelena Nenadov se dere na mene, Nataša Mrđa koja takođe glumi beži jer je proganjam zbog patološke zaljubljenosti u nju. U suštini ja ih sve maltretiram, oni se nerviraju ali eto šta ćeš, vole me.

A tvoja uloga u svemu tome je? Kakve uloge ti dodeljuju?

Pa pošto su oni svi približni sa godištem, negde od 90., 93. godište, u suštini su oni klinci za mene pa onda sebi dodeljuju mladalačke uloge a te neke starije tipa Krsto Gazivoda načelnik klinike za infektivne bolesti dobijem ja. Na primer na zadnjem snimanju imamo parodiju na Ja imam talenat koji se zove Ja imam patenat a ja glumim Boru Čorbu. Od Dnevnjaka očekujte šalu, šegu, komiku. Ili će nas cenzurisati ili će nas neko prebiti.

Tonski intervju poslušajte ovde.

Jelena Mijatović