Diskriminacija je najveća prepreka za mlade sportistkinje

Devojke i mlade žene koje se bave sportom ulažu podjednak napor i trud, podjednako se stresiraju i podjednake količine vremena i znoja ulažu u svoje treniranje, kao i momci. Ipak, njihov položaj, kao i položaj odraslih žena, bilo da su rekreativke ili se sportom bave profesionalno, kompleksna je tema koja obuhvata elemente diskriminacije, potcenjenosti, nedovoljne isntitucionalne podrške, nedovoljnih novčanih ulaganja u njih, ali i nedostak podrške i motivacije okruženja u kome odrastaju i sazrevaju kao sportistkinje. Pored svega ovoga tretman medija prema njihovim postignućima znatno je drugačiji od onog koji dobijaju momci. 

Foto: Aleksandar Kamasi

Stereotipizacija i diskriminacija žena u sportu dešava se kao i u mnogim drugim oblastima života. Zašto se dečaku kada loše igra kaže da igra kao devojčica? Kako se tretiraju devojke koje se bave borilačkim veštinama ili fudbalom i koliko se u medijima priča o postignućima sportisktinja, a koliko o tome kako one izgledaju? Sva ova pitanja ilustruju situaciju u kojoj se mogu zateći mlade žene koje se bave sportom. Jedna od njih, devetnaestogodišnja Atina Kamasi mlada je i nagrađivana profesionalka koja se takmiči u bacanju koplja, trostruka balkanska prvakinja i među prvih deset u Evropi u juniroskoj kategoriji kaže da ženama u sportu nije ni malo lako.

"Ako devojka igra fudbal, nešto nije u redu s njom, ako se bavi borilačkim veštinama, ako je jaka, zašto tako izgleda. Ako žene misle da se u svakodnevnom životu na njihov izgled obraća pažnja, u sportu je to deset puta gore zato što kažu 'Imaš više kila, ne možeš da uradiš ovo', ako imaš šminku zašto je nosiš, ako nemaš, zašto je nemaš, ako imaš bubuljicu, zašto imaš bubuljicu, sve to ti se popne na glavu. Pored ovoga, mislim da javlja i omalovažavanje žena i muškima je mnogo lakše da prođu kroz te stvari. Mislim da smo u 21. veku i da je vreme da ljudi shvate da smo podjednaki, da smo isti", kaže ona.

Neke od sportistkinja se češće, neke ređe sreću sa ovakvim komentarima. Emilijana Marković instruktorka snowbordinga, koja se i sama godinama rekreativno bavila ovim sportom, kaže da u zimskim sportovima ima više muškaraca nego žena, no da se lično retko sretala sa diskriminacijom, ali da takav tretman žena u sportu nije ništa drugačiji od ostalih sfera života. Kako kaže, kada se zatekne kod automehaničara, on će se pre obraćati momku koji je pored nje nego njoj, koja je kola dovezla. Iako između instruktorka i instruktorki postoji uzajamno poštovanje ipak smatra da o položaju žena u sportu treba da se priča.

"Kolege nas poštuju, znaju koliko je težak posao i kad je loše vreme i sve ostalo. Ali činjenica je da se jako često nailazi u medijima da se više ističu postignuća muškaraca nego žena.  U mom poslu često naiđem na to da se kaže 'Instruktori su super momci'. Nisu samo momci, dobar deo nas nismo momci (smeh)", kaže Emilijana.

Cetar za afirmaciju žena u sportu prva je nevladina organizacija u Srbiji koja se bavi temama nedovoljnog ulaganja u sportistkinje i u ženska takmičenja, njihovom prisutnošću u medjima, načinom na koji se izveštava, položajem žena u sportskim institucijama i organizacijama, savezima i klubovima. Zajedno sa društvom "Raspustilište", Centar sprovodi online kampanju "Zdravo buduća sportistkinjo". Maja Ciganović iz ovog Centra kaže da se radi o promociji ženskih sportskih uzora kako bi se motivisale devojčice i devojke iz Novog Sada da se bave sportom i uopšte fizičkom aktivnošću.

"Ono što pokazuje praksa kao i istraživanja je da se devojčice manje bave sportom od dečaka i da su manje fizilčke aktivne na nastavi fizičkog vaspitanja u školama. S druge strane, nama su u projektu ciljna grupa i one žene i devojke koje su sada aktivne sportistkinje u takmičarskoj kategoriji. Želimo da im poručimo da mogu i treba da ostanu u sportu i da želimo da stvaramo ženske sportske uzore", kaže ona.

Bavljenje sportom svakako podrazumeva zdravo telo, ali i razvijanje važnih mentalnih i psiholoških osobina, sticanje samopouzdanja, vežbanje takmičarskog duha ali i liderskih veština. Rezultati su vredni i važni, ali proces stizanja do njih ume da bude težak, dugotrajan i mukotrpan. Atina Kamasi kaže da se godinama suočavala s neumesnim komentarima koji su je vređali, međutim izgradnja samopouzdanja je ključna kao i podrška osoba kojima se može obratiti u manje dobrim danima.

"Naučila sam da ako sam ja zadovoljna sobom, neće me zanimati šta neko kaže, ali težak je put dok se do toga ne dođe. Naročito kod mladih devojaka kojima je teško da same sebe prihvate pa tuđi komentari mogu dosta da utiču jer kad si mali sve ti smeta, tražiš od drugih potvrdu da si dovoljno dobar, stalno tražiš nečije odobrenje. Godine su bile potrebne da shvatim 'Atina, ti si dovoljno dobra onakva kakva jesi", kaže ona.

Sada kao uspešna sportistkinja u usponu, kaže da bi najvažniji savet devojkama bio da prihvate sebe i nastave da treniraju, bez obzira na sve prepreke.

"Sve se dešava zbog nekog razloga, i mi nismo ta generacija i nismo još u veku u kom ljudi tebe prihvataju i u kom nema diskriminacije između muškaraca i žena, mislim da samo treba da nađeš šta tebi odgovara da bi bila okej sama sa sobom. Ne treba da okrećeš svoj svet zbog nečega što ti je neko rekao. Kad si mlađi, kad si u tinejdžerskim godinama, kad je nama najteže, samo treba neko da ti kaže dovoljno si dobar, okej je, lep si dovoljno, nemoj da razmišljaš nešto gore od toga. To bih im rekla - sve je okej, proći će", poručuje ona.

Jovana Zdjelarević