Atina Kamasi: Potpuno sam posvećena atletici

Mlada novosadska atletičarka Atina Kamasi, nakon nekoliko uspešnih sezona u bacanju koplja ovu takmičasku godinu otvorila je normom za svetsko prvensto i nastavila uspešan niz. Dolazi iz poznate altetske porodice, otac i brat se sa velikim uspehom bave trenerskim poslom, a Atina je svoj život posvetila takođe kraljici sportova.

Foto: Studio Kamasi

Kako ti je počela ova sezona?

Ova sezona je počela odlično, u martu mesecu je bio početak, bila sam na dva državna prvenstva, zimsko za starije juniore i za seniore, a nakon toga sam otišla na pripreme. Prva bacanja sam imala početkom matra  i odmah sam uspela da ostvarim normu za svetsko prvenstvo. Čini se da ne može bolje... 

Tvoj otac je dugogodišnji atletski trener, brat iako mlad već se dokazao u istom pozivu, koliko su oni uticali na tebe?

Praktično, od kad sam se rodila mama i tata su me dovodili na stadion tako da sam ceo svoj život usmerena na sport, naravno posebno na atletiku. Svakako da su veoma bitni uticaji i tate i brata kao i vreme provedeno uz sportiste na stadionu, ali najvažnije je da se ne bih bavila atletikom da je ne volim.

Koliko si posvećena sportu u odnosu na školu i  ostale obaveze?

Potpuno sam posvećena. Od momenta kad ustanem do kraja dana, preko svih obaveza koje imam, ishrane, sve je usmereno na atletiku. 2014. godine sam krenula vanredno u školu baš iz razloga da mi atletika bude na prvom mestu, rekla bih da ne mogu da se posvetim više. 

Kako tvoji vršnjaci gledaju na tvoje bavljenje sportom?

Neki ne razumeju, što je i normalno, svako treba da ima svoje planove i ideale u životu. Imam sreću da je generacija ’97. i ’98. godište koja sa mnom trenira jako dobra, mi se među sobom najviše družimo i razumemo. 

Na koji način bi mogli da se privuku mladi, tvoji vršnjaci, da dođu na stadion, makar kao rekreativci ili publika?

To je jako teško, društvo se drugačije razvija od momenta kada sam ja bila mala. Sve više ljudi provodi vreme u zatvorenim prostorima uz kompijutere, bez želje da se bave spotrom ili da makar izađu napolje. Ipak, najbolje što može da pokrene ljude svih uzrasta pa i moje vršnjake su rezultati, na primer Ivane Španović ili Mihaila Dudaša. To bi trebalo da pokrene i populariše atletiku na pravi način, da najmlađi počnu da se bave atletikom, a i ostali da požele da dođu i vide vrhunske sportiste koji postižu svetski vredne rezultate.

Zašto baš bacanje koplja?

Teško je reći koji je to momenat kad odlučiš da će baš to biti tvoja disciplina. Kreneš od trčanja, probaš razne discipline pa valjda tamo gde si najbolji tu se zadržiš. Iza mene je nekih pet-šest godina bacanja koplja, tu sam najbolja, možda sam zato baš tu disciplinu odabrala i zavolela. Ne odustajem od toga.

Iako je stadion Karađorđe dobio tartan stazu, čak ga ima i Đačko igralište, ima problema. Kako ih rešavaš, gde treniraš?

Sreća je da sam dobila dozvolu da treniram i bacam koplje na stadionu gde praktično imam sve uslove koji su mi potrebni. Tartan staza za zaletište i trava stadiona koja se inače ne oštećuje kada se koplje zabode su mi sasvim dovoljni uslovi za trening. Ostali bacači na žalost nemaju dozvolu  i tu sreću da bacaju unutar stadiona pa su primorani da bacaju na pomoćnom koji nije adekvatan, a uz to je i zemljište prodato za neki tržni centar ili već nešto slično što je zaista jako loša vest za sve bacače. Generalno se slabo ulaže u atletiku, imamo problema i sa teretanom, opremom, nadam se da će se u narednih par godina, uz dobre rezultate naših atletičara, i to promeniti.

U dvorani nema bacanja koplja, kako treniraš zimi, da li ima neka dvoranska disciplina?

Ja sam polu bacačica koplja, a polu višebojka. Zimi se posvetim višeboju i specifičnim treninzima za to, iskreno, malo se i rešim koplja na par meseci (smeh), taman kad se zaželim bacanja dođe i letnja sezona pa nastavim sa treninzima i takmičenjima u bacanju koplja. Zimi se rade skokovi, trčanja, teretana i sve ostalo što je dobra priprema za letnju sezonu. 

Imaš li neki uzor u domaćoj ili svetskoj altetici?

Divno je što na našem stadionu imamo Ivanu Španović i Mihaila Dudaša koji su zaista inspiracija za sve nas, njihov mentalitet, posvećenost treningu, usmerenost... Kada su na stadionu samo je to važno, nakon treninga možemo sa njima da se družimo, ali dok traje trening samo je to važno. Moram da pomenem i Tatjanu Mirković (nekad Jelača) ona mi je najveći uzor što se tiče moje discipline. Uglavnom, sreća je da su mojoj generaciji i meni uzori sportisti atletičari iz našeg kluba i sa našeg stadiona. 

Da se vratimo na rezultate, koju si to normu postigla i koja su takmičenja koja te očekuju?

Norma je bila 49,50 a ja sam na prvom takmičenju bacila 50,05. To je norma koja mi je bila potrebna da izborim vizu za svetsko prvenstvo. Sad mogu opušteno da se spremam, radim 100% i pripremam se za to takmičenje. Pre svetskog ima neka Balkanijada, još uvek razmišljam da li na to da odem ili ne pošto su uslovi jako loši, putuje se 1.300 kilometara autobusom jer nema para za avion, a sve to se dešava na samo deset dana pre svetskog prvenstva koje mi je ove godine najbitnije takmičenje. Za svetsko prvenstvo se spremam skoro četiri godine. A tamo šta da očekujem? Stvarno ne znam, videćemo. Bitno je da budem zdrava, da sezona bude uspešna kao što je i počela i da tamo dam maksimum.

Kako se kotira tvoj sadašnji rezultat, gde si u odnosu na tvoje vršnjanjike?

Trenutno sam osma na evropskim rang listama, svetske još uvek nisu napravljene ali to je samo na papiru. Najvažnije je da kada dođe takmičenje dam sve od sebe, nemam problema sa tremom i sličnim stvarima, liste mi nisu bitne i retko ih gledam. Brzo se to i menja. Dešava se često da devojke brzo jačaju, rade i preko granica svojih mogućnosti, naglo dođu i rezultati ali sve to kratkog veka, dok kod mene to nije slučaj. Smatram da imam vremena i da treba polako da se razvijam. Upravo zbog toga, svoje najveće rezultate tek očekujem u narednim godinama. 

Koliko su ti daleko rekordi?

Moj lični rekord je 52,07 sa prošlogodišnje Balkanijade, državni rekord za juniore je iz 2009. godine, koji je bacila Tatjana Jelača, iznosi više od 60 metara, a poređenja radi taj rezultat bi danas mogao da donese zlatnu medalju na svetskom prvenstu. Tako je dobar državni rekord. 

Gde se vidiš u narednom periodu?

U narednih pola godine sam u Novom Sadu, nakon toga krećem, preko okeana, idem u Ameriku na studije, tamo ću nastaviti da se bavim atletikom, imaću sve uslove da treniram i napredujem, tako da sam najverovatnije tamo u narednih pet godina. 

Jovan Marjanović