...
TRENUTNO20:00 - 21:00RetroTips

Lifestyle / Putovanja

Putnika bira put

15.11.2020.

Momčilo Antonijev je diplomirani novinar, putopisac, narodni travar (Snaga bilja), gerila baštovan i autor knjige "Kako sam postao putnik i prestao da budem turista" (Komshe Publishing). Ovaj naslov idealan je vodič za sve buduće putnike, koji neće znati gde tačno idu, ali će sigurno znati gde su bili. Svaki punkt Momčilove staze putovanja (Jermenija, Nepal, Vijetnam, Homolje, Tara, Drežnik, Rim...) predstavlja odvojeni deo jednog velikog vremeplova kroz snove i neispitane rute koje samo mogu još više da nam izoštre čula za pravu avanturu i dobru kuhinju.

.

Koliko je putovanje, pored očekivanog uzbuđenja i jedna vrsta osvešćavanja samog sebe?

Putovanje je, zapravo, jedno velliko vežbanje samog sebe jer ti u startu moraš sebi da objasniš kako da smanjiš svoja očekivanja. Tu se već vraćamo na neku religijsku konotaciju, koja nam objašnjava da su naše želje i očekivanja generator svih naših razočaranja u životu. E sad, kakve to veze ima sa putovanjima... Vi bi, kao putnik, trebalo da se spremite, da znate gde idete, ali i da ostavite sebi veliku slobodu koja bi isključila velika očekivanja u stilu: šta bi negde "trebalo" da se doživi, šta "mora" da se vidi, šta nikako "ne sme" da se propusti... Čovek mora ozbiljno da se trenira kako bi prepoznao najbolji mogući način putovanja.

Putuješ po nekog svom navođenju, a knjiga je tako i napisana. Ali, da li je i to neka vrsta uloge sa zadatkom?

Kada sam išao na Karibe, na venčanje mojih prijatelja, imao sam ulogu lažnog matičara. Dakle, bila je to poslovna funkcija. To moje lažno predstavljanje kroz život zapravo je jedna jako zanimljiva stvar. Počelo je sve na Tajlandu, gde sam bio lažno predstavljen kao trubač. Putovao sam tamo na Univerzijadu i sve je bilo jako zanimljivo, pošto se moja karijera trubača završila na jednom stadionu koji prima skoro devedeset hiljada ljudi dok su u svečanoj loži, između ostalih, bili i članovi kraljevske porodice koja na Tajlandu ima polubožanski status, a sam prenos ceremonije je pratilo oko dvesta miliona ljudi širom sveta. Tog putopisa, na žalost, nema u ovoj knjizi jer nemam fotografije sa tog putovanja. Sada čekam neku drugu ulogu. Sa druge strane, vrlo često putujem negde kao novinar, a negde i kao travar (posebno u Srbiji). To su sve podličnosti Momčila Antonijevića.

momciloisland123 jpg

Island

U knjizi je obrađeno tačno dvadeset putovanja. Čime si se, urednički, vodio kroz tu paletu destinacija?

Kao što sam već naveo, u knjizi se nisu našla samo ona putovanja sa kojih nemam fotografije. Ova knjiga je nastala kako plod moje ljubavi prema putovanjima, pisanju i prema kuvanju. Dakle, nisam putovao da bi napisao knjigu. Ali ako pričamo o tome kako sam birao destinacije, najtačniji odgovor bio bio taj da su destinacije, na neki način, odabrale mene. Naravno, ima tu mesta koje sam jako želeo da vidim, ali ima mnogo onih na koja sam slučajno ili skoro slučajno otišao. To je prava ilustracija onoga o čemu smo pričali na početku razgovora, a to je da putnik mora da se prepusti svom putu, da mu priži šansu i da brzo reaguje.

Kulinarski recepti su neraskidivo vezani za ovaj naslov. Oni su, metaforično, miris i ukus tvoje knjige. Na koji način si uporedo istraživao određenu destinaciju i kuhinju?

Hrana može da bude nešto primarno što me privuče nekoj destinaciji, jer je ona vrlo važna stvar. Recimo, Island je zemlja neverovatne prirodne lepote. Čak bi bilo ispravno kada bih izjavio da je to zemlja neverovatne neprirodne lepote. To je mesto koje "najmanje liči na planetu Zemlju na Zemlji", a ta priroda i promene vremena oduzimaju dah. Naravno, nije hrana primarna stvar zbog koje biste otišli na Island, ali moram da pomenem taj njihov neverovatni hleb koji se peče u zemlji. Na Islandu postoji ogromna termalna energija, usled velikog broja vulkana i gejzira, ali nezgodna stvar sa tom zemljom je činjenica kako u nju ne mogu da se sahranjuju ljudi. A pomenuti hleb više podseća na neki kolač iako se pravi od ražanog brašna. Hrana je nešto što mene jako zanima, a kroz nju mogu da uočim razne stvari. Jako je zanimljib podatak da, recimo, Francuzi baš dugo jedu jedan obrok. Njihov obrok podrazumeva jedan proces i radnju koja je prilično ceremonijalna. Danas se žale, jer su im pauzu za ručak skratili na "samo" sat vremena. A recimo u Indiji, svi jedu jako brzo i u potpunoj tišini. Dakle, potpuno drugačiji pristup kuhinji i smislu šta bi hrana trebalo da predstavlja u životu. Ceo taj koncept restorana u Aziji je prilično nepoznat, a mi mnoge stvari podrazumevamo, kao Evropljani. To je njima sve novo. Ja ne potcenjujem nijednu destinaciju, samo su to različite kulurološke stvari.

momcilonepal123 jpg

Razglednica sa Nepala

Momo pržen u fitezi (Nepal)

Punjenje: 500g mešanog mlevenog mesa/100g svežeg đumbira/8 čenova belog luka/2 srednje glavice crnog luka/2 struka mladog luka ili manja šaka vlašca/1 kafena kašičica mlevenog kumina/1 supena kašika soja sosa/dosta sveže mlevenog bibera/testo: 500g oštrog brašna/malo vode

U procesoru sameljite oguljeni đumbir (najlakše se ljušti kafenoom kašičicom) i beli luk. Umešajte ovu masu u mleveno meso i dobro promešajte. Dodajte vrlo sitno iseckan crni luk, kašičicu kumina, soja so, so, biber i mladi luk. Na kraju smese treba dodati vrlo malo ledene vode, promešati i ostaviti u frižideru da odstoji dok pravite testo. Testo za Momo treba zamesiti čvršće nego testo za hleb. Kvasac se ne dodaje, a kada je testo zamešeno treba ga pokriti čistom krpom i ostaviti pola sata da se odmori. Nakon odmora podelite ga u dve loptice, razvaljajte na 1 cm debljine i čašom vadite krugove na razvaljanom testu. Krugove punite s jednom kašičicom nadeva i zatvorite kružno pazeći da ne bude rupica. Kad je gotovo, pržite nekoliko minuta u fritezi dok ne dobiju zlatnu boju. Za vegetarijance umesto mesa može se koristiti do pola obaren, izrendan krompir.

Sa druge, metaforične i ezoterične strane, ova knjiga je tvoj vremeplov a čak i sanovnik. Na koji način si odstupio od realnog na svojim putovanjima?

To su moja omiljena putovanja, kada se putuje kroz vreme ili na neko neverovatno mesto. Pravi primer prve konstatacije je bilo moje putovanje na Svetu Goru. Oni tamo vreme zaista računaju po vizantijskom vremenu. U Vizantiji se vreme nije računalo od Hristovog rođenja, nego od nastanka sveta. Nova godina, kao koncept, je drugačija, jer je naš 1. januar njihov 1. septembar, a vreme se računa od izlaska do zalaska sunca. Ljudi se tamo ponašaju kao da ste zaista došli na jedno totalno drugačije i posebno mesto, gde važe drugačija pravila. Za njih je, recimo, Sveti Sava i dalje živ. Kao da svaki čas treba da se vrati sa nekog svog puta. Nekim potpuno drugim modalitetima se služe u životu. Kada pričamo o tim putovanjima u snove – ja sam čovek koji je ostvario svoj san. Bukvalno sam otišao na mesto na koje sam sanjao. Kada sam bio mladi gimnazijalac, interesovao sam se za Geštalt psihologiju i vodio sam tada dnevnik svojih snova. U toj grani psihologije najvažniji su repetitivni snovi – snovi koji se ponavljaju. Oni ukazuju na neke važne stvari u životu. I ja sam imao san koji se ponovio nekoliko puta. Desetak godina posle sam uređivao jedan časopis koji se zvao "Vodič za život". Za jedan od brojeva naš saradnik Viktor Lazić nam je poslao putopis sa Kavkaza. Posle pročitanog teksta, hteo sam da pogledam i fotografije sa tog putovanja. U jednom trenutku sam video mesto koje sam sanjao i to je bilo takvo iskustvo da su mi se, bukvalno, odsekle noge. Gledam - to je! Jedna slika, druga slika... Dok sam dalje guglao, video sam da jedna turistička agencija organizuje putovanje u Gruziju i Jermeniju, a u okviru tog puta se planirala i poseta toj mojoj lokaciji. E sad, jako je važno u ovoj ili sličnim pričama da se ne mistifikuje cela situacija. Ne isključujem i mogućnost da sam ja to negde video na televiziji, pa sanjao... Ali čim se to ponavljalo, to je za mene bilo važno i bilo mi je jako bitno i interesano pitanje šta će mi se tamo tačno desiti. Na to putovanje sam otišao sam. A kada sam konačno došao na tu lokaciju, najneverovatnije iskustvo je bilo to što nisam osetio ništa! Ali sve je bilo više nego zanimljivo. Ja se zovem Momčilo, porodica me zove Momo (činjenica da se i najpoznatije jelo sa Himalaja zove onako kako me mama od detinjstva oslovljava) a tu crkvu u okviru manastira Noravank bio je sagradio gruzijski arhitekta koji se zvao Momik. Tada sam stekao dubok utisak da sam ja sanjao jedan trenutak u svom životu – sanjao sam vremensku odrednicu. 

momcilo123 jpg

Koji je to zajednički jezik koji spaja sve destinacije iz tvoje knjige?

Ja ne volim dosadne knjige. To je prva stvar. Ne volim da čitam dosadne knjige, a tek što ne volim da pišem dosadne knjige... Kao profesionalni novinar potpuno sam svestan da moj naslov nije literalan brilijant, ali mislim da on ima taj novinarski osećaj za detalj koji mu daje pravu boju. Trudio sam se da jezik ove knjige bude jedostavan, duhovit i da tu bude primetan jedan rasterećeni ton koji je pristupačan ljudima. Sa druge strane, jako mi je bilo važno da se cela građa postavila u koordinatni sistem prostora, vremena, geografskog položaja, političke situacije, mentaliteta i različitih socioloških uslova.

Kakav je tvoj doživljaj arhitekture određenog prostora kojim si okružen tokom putovanja?

Najveći taj "arhitektonski" ugođaj na mene je do sada ostavila Andaluzija. Posebno Alhambra (Granada) i cela ta mavarska zaostavštinu u Španiji. I onda katolička reakcija na te impresivne arhitektonske stvari. To je bukvalno poema u kamenu, ali i svedočanstvo o moći jedne ogromne kolonijalne sile. I ako Egipta nema u mojoj knjizi, jedan od mojih najimpresivnijih arhitektonskih utisaka su piramide u Gizi. Ceo Kairo je neverovatan, a meni je sve vreme u glavi bilo pitanje kako svi ti ljudi nađu svoju kuću?! To je grad sa više od dvadeset miliona stanovnika, a tamo skoro sve kuće izgledaju potpuno isto. Ali kada stanete ispred piramide, sigurno će vas ophrvati osećanje da li je to sve zaista sagradio čovek. Koliko god možeš da zabaciš glavu, ti ne vidiš vrh te impozantne građevine – impresivno.

momcilosevilja123 jpg

Sve boje Sevilje

Posle kuhinje i arhtekture, sada me zanima taj aspekt prirode, jer godinama uređuješ i sopstveni blog i potkast pod imenom "Snaga bilja". Kao otkrivaš te staze na svojim nepredvidivim rutama?

Moram da kažem kako nikada nisam odvajao svoja putovanja na jasne pomenute segmente. Jako je važno da napomenem da se u mojoj knjizi nalazi puno destinacija iz Srbije. Mi zaista ne znamo koliko je naša zemlja lepa. Gde god da odem, biljke su mi važna stvar i već se dvadeset i sedam godina bavim proučavanjem biljaka. Planine su mesta na kojima se osećam kao kod kuće, volim da provodim vreme u šumama Tare, Stare planine, Rtnja... To su sve divna mesta na kojima se čovek oseća zaista ispunjeno. A ta moja ljubav prema biljkama provejava i na nekim neobičnim mestima... Sada se opet se vraćam na Island. Tamo je priroda surova i mali broj biljaka i šuma raste tamo. Imaju arktičke breze, čuveni lekoviti islandski lišaj, arktičku majčinu dušicu, arktičku angeliku, a sama koncenrtacija tih lekovitih sastojaka kod njih je mnogo veća nego u našim biljkama. Cela ta priča te vrlo često dovede u situaciju da stvari postaviš na drugi način. Generalno, putovanja su jako važna, jer nas uče kako nismo jedini i najpametniji. Ja sam imao priliku da upoznam jednu Albanku koja je, zbog braka, došla na selo Rudo na Goliji. Ona se tamo pojavila kao spas, kako se ne bi uništio taj viševekovni lanac ljudi koji žive na zemlji, žive od zemlje i žive za zemlju. Dok nije naučila naš jezik, svi ukućani su sa njom oko godinu dana komunicirali na neki neverovatan način i onda shvatite neke jednostavne ali primarne stvari.

momcilodeltameonga123 jpg

Delta Mekonga

Ti si onda, na neki način, ozbiljan putnik koji ne zna gde putuje?

Putnik zaista ozbiljno mora da shvati da njega bira put, a samom putovanju treba pristupiti u smislu da tu nema mesta na banalne i trivijalne stvari. Mora doći do isključenja svih svakodnevnih stvari koje nam se nameću: razni influenseri, turistički vodiči, trip advajzeri, Mišlenove zvezdice... Tada ćete videti ono najbitnije i počećete opušteno da uživate.

U nastavku pogledajte jedan od mnogobrojnih Momčilovih videa koje realizuje na svom kanalu pod imenom Snaga bilja:

 

Dušan Majkić

fotografije: privatna arhiva

Možda te još zanima:

.

Teleskop mapirao duboki svemir rekordnom brzinom

Novi moćni teleskop postavljen u unutrašnjosti Australije obavio je mapiranje velikih delova svemira za rekordno kratko vreme, otkrivajući milione novih…

.

Apple kažnjen zbog netačne reklame

Apple je kažnjen sa 10 miliona evra, problem su njihovi telefoni...

.

What a Wonderful World

MacBook i iPad se više neće sastavljati u Kini

.

Podrška za Android na Windowsu 10

Ažuriranje za Windows 10 na jesen 2021. donosi UI poboljšanja i podršku za Android aplikacije

.

PlayStation 5 duplo skuplji u oglasima

Hoćete PlayStation 5 sa domaćih oglasa? Važi, spremite više od 1.000 evra.

.

Prvo zlato, drugo blato, treći Xiaomi

Xiaomi je u trećem kvartalu isporučio rekordnih 46,6 miliona telefona, sada je treći najveći brend smartfona na svetu

  • 19:30 Popodne na O radiju
  • 19:45 Prava stvar
  • 20:00 RetroTips
  • 21:00 Music Mix by Majkić

Anketa

Šta vam najviše nedostaje u "novoj normalnosti"?

Oradio logo