Kultura tetoviranja (1)

Prvi deo: Istorija umetnosti na telu

         Premda su u početku stari Rimljani odbijali ukrašavanje tela, kasnije su, videvši tetovažama istaknutu muževnost i okrutnost keltskih ratnika, prihvatili ovu praksu i svoje vojnike obeležili svojstvenim simbolima. Kako nikad nisu bežali od napretka, tako su Rimljani usavršili primenu ali i uklanjanje ovih belega.

foto: Oskar Varga     

      Imati tetovažu ili neko umetnuto obeležje na telu ne znači biti u modi, trendu ili kul fazonu. Uneti boju u svoju kožu ne znači ni biti pripadnik neke bande, kriminalac, narkoman ili socijalno ugrožen ali ovakav vid umetnosti kod mnogih predstavlja tabu temu i razlog za predrasude i negativne komentare.

     Često imamo priliku da čujemo kako je tetoviranje loše, šteti organizmu, nikako ne može da se skine i nije od boga dato. Da li je i Ledenom čoveku, takozvanom Otziju, koji je imao pedesetak tetovaža pre više od pet hiljada godina baba govorila: „Nemoj, sine, to da radiš, to ne valja?“

 Tetoviranje je starije od okrugle Zemlje

     Tetovaže nastaju iz bogate kulture koja je bila savremenica već spomenutog Otzija. Pronađen u Alpima 1991, gde je bio ušuškan još od bakarnog doba, danas važi za najraniji dokaz postojanja ove, može se reći, osme umetnosti. Doduše, Ledeni čovek je, kako je otkriveno uz pomoć rendgenskih zrakova, imao degeneraciju kostiju i na tim mestima (na donjem delu leđa, kolenina, stopalima i zglobovima) je imao tetovaže.

     Naučnici smatraju da se tada verovalo da se ovaj podvig koristio u medicinske svrhe, radi smanjenja bola, a tetoviranje je izgledalo daleko drugačije nego ono koje je nama danas poznato – boja se unosila u kožu tako što se ugalj u prahu trljao na željeno mesto.

     Nešto kasnije, ova kultura je zaživela i u Egiptu gde su mahom tetovirane žene i to plesačice. Simboli su karakterisali neko božanstvo, plodnost i veselje. Premda su u početku stari Rimljani odbijali ukrašavanje tela, kasnije su, videvši tetovažama istaknutu muževnost i okrutnost keltskih ratnika, prihvatili ovu praksu i svoje vojnike obeležili svojstvenim simbolima. Kako nikad nisu bežali od napretka, tako su Rimljani usavršili primenu ali i uklanjanje ovih belega.

     Potom je došao period kada su ratnici Krstaških ratova tetovirali jerusalimski krst (11. i 12. vek) kako bi imali, ukoliko poginu u ratu, prigodnu sahranu. Šest vekova kasnije, evropski mornari su se upoznali sa tetovažama kada su se našli među stanovnicima pacifičkih ostrva. Devojke su bile tetovirane kada bi postale seksualno zrele (premda se ovakva tradicija i danas nastavlja), Havajci su tetovirali jezik sa tri tačke kada bi bili u žalosti, a domoroci Bornea na dlanovima su ucrtavali oko koje je predstavljalo njihovog duhovnog vođu u sledećem životu.

    Inače, reč „tetovaža“ potiče sa Tahitija gde „tatau“ znači lupiti, kucnuti oznaku u telo. Maori su poznati po facijalnim tetovažama koje su predstavljale dostignuća istetovirane osobe, dok se u Japanu praktikovalo radi ulepšavanja, magije ali i obeležavanja kriminalaca koje je sveukupno zabranjeno 1870. godine i od tada je ilegalno.

     Prvi profesionalni majstor je bio Martin Hidebrand iz Bostona koji je tetovirao vojnike tokom Građanskog rata (1861-1865), prva mašinica za tetoviranje je nastala krajem 19. veka, a izumitelj je bio Semjuel O’Rajli iz Njujorka. Tetoviranje je postalo moderno na američkom kontinentu i od ovog biznisa se bogato živelo.

 Danas kao moda i/li pomodarstvo

     U svetu je, pa i u Srbiji, veoma popularno koristiti telo kao platno za tetovaže, a postaje trend i zanimanje tatu majstora. Ovakav trend posebno promovišu javne ličnosti iz sveta filma i muzike, ali i politike.

    Danas se, čak, neretko smatra da su tetovaže kič, javno iskazivanje kompleksa, da ih najčešće imaju oni niskog morala, kriminalci, zavisnici... Međutim, koliko god se zalagali za tetovaže kao nešto što je iole dobro i ne nužno negativno, ipak u praksi ima i loših primera. Naročito je in da se po splavovima, recimo, angažuju istetovirane devojke koje više liče na lutke nego živa bića, i da se zahvaljujući njihovom prisustvu broj gostiju iz žurke u žurku povećava! S druge strane, ima i onih koji se bave umetnošću, najčešće muzikom te je sasvim logično da imaju na telu istetovirane simbole, slike, citate i ostale figure.

    Ljudi pristaju na ovakav podvig iz raznih razloga, pritom često ne razmišljajući da će se jednog dana pokajati zbog takvog čina, da li će im simbol izgubiti određeno značenje, da li će zbog toga imati zdravstvene komplikacije ili problem da pronađu posao.

    Praksa lokalnih tatu majstora pokazuje da su najčešće mušterije pripadnice ženskog pola koje traže da im se istetovira pero, ptičica, cvet ili slovo. I maloletnici su zainteresovani za tetovaže ali da bi se istetovirali neophodan im je pristanak roditelja.

    Na kraju krajeva, koliko je u pitanju moda, a koliko pomodarstvo, govore i rezultati ankete rađene ovim povodom. Na jednostavno pitanje „Zašto ste se istetovirali?“, najčešći odgovori su bili „Zato što mi se to sviđa“ i „Da ne zaboravim do čega mi je stalo u životu“.

(nastaviće se)

Lea Radlovački