Bob Živković: zezanje je lek protiv straha

"Crtanje je komunikacija. Tako razgovaram, odgovaram, dobacujem iz druge klupe. Kada je nešto lepo, ja oduševljen učestvujem, podvlačim crvenim flomasterom ono sto mi se naročito dopada; kada je nešto glupo, zlo, onda zezam, maltretiram, rugam se, ismevam ga. Ne mogu oni biti toliko zli koliko mogu biti smešni. Jedino na tugu zanemim", reče naš poznati ilustrator Dobrosav Bob Živković.

Foto: bookvar.rs

Već decenijama, iako to "ne znači da je mator", Bob popunjava stranice, korice i naše živote svojim blesavim, smešnim i čudnim crtežima, karikaturama za koje i sam kaže da su kao vicevi.

Iako je u osnovnoj školi imao trojku iz likovne kulture, ili u ovom slučaju ne-kulture, Bob nije odustajao od svog pera te su i mnoge generacije odrasle upravo uz prepoznatljive linije umetnikovog mastila. Takav posao, odnosno zadovoljstvo, ipak nosi određenu dozu odgovornosti. Međutim, ovaj život mu nije bio dovoljan da odluči koliko je zapravo ta odgovornost baš u njegovim rukama.

- Prvo, dobijam napade panike kad shvatim da čopori i čopori dece gledaju moje crteže; potrebu da bežim, sakrijem se, što nije lako kad si građen ko istočnoindijski slon, i vičem "Nisam kriv!" kad se pojavi neki gospodin ili dama i kaže: "Ja sam odrastao/la na Vašim ilustracijama".

Drugo, ubeđen sam da još nikada nijedan crtež, nijednu knjigu nisam radio ni za decu, ni za odrasle, ni za Playboy, ni za Nacionalnu geografiju, ni babe, ni dede, već uvek sve radim za sebe. Za svoju sreću i radost.

Valjda to može samo da zagolica, nasmeje nekoga. Neka rastu nasmejaniji.

Primećujete li razliku između mladih nekada, od pre dve decenije, i danas?

- Kako beše onaj vic - juri krdo slonova, a na glavi jednog od njih je miš. I miš se dernja: "Ala tutnjimo!"

Juri krdo i melje nas, koliko šest ili sedam puta nismo ratovali (možda ne deca, ali njihovi roditelji), televiziji nedostaje samo još 4D - da izađe iz ekrana i drmne nas direktno macolom u glavu, umesto da nas ubija na odloženo turbo-giga-folkovima; sve kusato i repato se natrtilo po naslovnim stranama onoga što su nekada bile novine. Tri dana da me čekate na odgovor ne bih se setio koja institucija još funkcioniše. U koju reč da ne sumnjam. Kome da verujem.

S druge strane, ja crtam. Mala je to iskra u ovolikom mraku. Mogu samo da se nadam da je neko vidi. A dovoljno verujem u svoju nesposobnost da ne mogu biti gori od njih.

Koja je poruka vaših crteža i koliko se menjala godinama?

- Ja ne poručujem. Ja crtam. Za sebe. Smejem se glupostima, radujem se sitnicama, sumnjam u velike, a volim male stvari. Plaši me glupost, povraća mi se od zla, fascinira me dobrota.

Tokom godina sam, možda, samo naučio da bolje prepoznajem svet, lakše uvidim. Kako sam vaspitan, taj sistem vrednosti važi i danas. Na iste stvari se smejem, na iste plačem. Crtam, ljudi gledaju te crteže i vide poruku u njima. Možda se samo prepoznaju moji stavovi.

Da li su mladi danas pasivni? Kako ih motivisati da se pokrenu, a ne manipulisati njima?

- Nisu pasivni. Pametni su. Kad bih vas zatvorio u betonsku kutiju (to je, valjda, zatvor?) da li ste pasivni ako ko idiot ne jurite glavom u zidove dok se ne slomite? Sve smo zauzeli i sve smo im uzeli. Sve smo im uništili. Upropastili smo im svet, ponos, zatvorili im granice, posvađali ih sa svima živima na Planeti, potrošili im pare, nadu, uništili im škole, budućnost. Sedimo na svom uništenom svetu, mantramo laži i gluposti i čudimo se što mladi ne skakuću od sreće.

Nisu blesavi. Ali jesu pametniji. Ostavljaju nas da gledamo sami sebe na našim raspalim televizijama, da čitamo o sopstvenim gadostima u svojim raspalim novinama, primamo sebe u svojim raspalim udruženjima. I baš ih briga da učestvuju u tome.

Povezali su se sa celim svetom preko interneta. Svakog trenutka svaki klinac na svakom mestu bulji u svoj telefon. Gleda ili razgovara sa nekim koga voli. Ne sa tobom, dosadnom osobom, na dosadnom mestu koja priča o glupostima u bivšoj zemlji.

Deca imaju svoj svet, razgovaraju sa ljudima, imaju svoje rasprave, koncerte, izložbe, uspehe i padove. Nemaju granica.

Koliko je teško nacrtati karikaturu kada živimo u svetu i državi koji su karikature sami po sebi?

- Crtanje je komunikacija. Tako razgovaram, odgovaram, dobacujem iz druge klupe. Kada je nešto lepo, ja oduševljen učestvujem, podvlačim crvenim flomasterom ono sto mi se naročito dopada; kada je nešto glupo, zlo, onda zezam, maltretiram, rugam se, ismevam ga. Ne mogu oni biti toliko zli koliko mogu biti smešni.

Jedino na tugu zanemim.

A na pitanje kako bi okarakterisao situaciju u kojoj živimo, Bob je rešio da je okarikaturiše…

U jednom intervjuu ste rekli da je novac put, a ne cilj; šta nam je cilj?

- Meni je cilj sloboda. Slobodan sam da izaberem da li ću odrasti i koliko; slobodan sam da izaberem da li hoću ili ne da crtam neku knjigu ili radim za nekoga; slobodan sam da odbijem neki posao. To je teško uraditi kad nemaš para za struju, hleb ili telefon. Tako da, kad podmirim osnovne troškove, prestaje moje interesovanje za pare i počinjem da trošim svoju slobodu. Slobodu da se glupiram celo popodne i ništa ne radim.

Ljudi zaborave da jurimo pare da bismo mogli da sa voljenom osobom provedemo negde neko lepo vreme. Da te pare potrošimo i obradujemo nekoga. Da nekom detetu napravimo novu godinu od običnog dana. Da sebe usrećimo. Ostanu u toj jurnjavi za novcem celog života i zaborave da treba i da ga troše, da uživaju. Treba naći neki balans.

Šta činiti kada strahujemo?

- Potapšite sebe po ramenu. To samo znači da ste normalni i razumni. Mi smo sa celim svetom ratovali, sad sa sobom (hvala na pitanju) ratujemo; svakakve ale i karakondžule hodaju i žive pored nas, nema šta nas nije snašlo, nema ništa normalno oko nas, pa samo se budala ne bi plašila. Strah je znak da smo normalni, strah je znak da smo razumni, strah je znak da nismo slepi i da sasvim dobro vidimo svet oko nas. Smejmo mu se.

Pitam jer sam pročitala da ne crtate stvari koje vas nerviraju ili plaše...

- Ne crtam. Ne idem u kafane gde se ljudi tuku, ne odlazim na profile ljudi koje ne volim, ne slušam spotove pevača koje mrzim, ne gledam Dnevnik, ubio sam "Pink" i sve njegove klonove... na kraju sam ubio i televizor. Deca su pametna. NEĆU DA SE IGRAM SA TOBOM! Neću ni da ih crtam. A ako moram, onda zezam ono čega se plašim. Ne mogu da sprečim svoj strah, ali ni oni ne mogu da spreče moj smeh. Ok, šamar ili dva bi verovatno sprečili, ali, dok mogu, ja ću da se kočoperim. Jedini lek protiv straha je zezanje. Strah je signal kojim ti priroda javlja da je budala pored tebe. "Lagano se obuci i izađi iz braka." (smeh)

Izjavili ste da je glavna stvar u vašem poslu smišljanje ideja; iz kojih vijuga ih izvlačite?

- Sve je stvar vežbe. Pedeset godina me zezaju i majka i sestra i celo društvo. Pitanje opstanka je da znaš šta da odgovoriš kad neko kaže "dva" ili "mastilo". Ja samo nekako uspevam da živim od toga što se prepucavam. Svako od nas ima odgovor na svaku temu. Ja ga samo crtam.

Po sopstvenom priznanju idete ispred svog vremena - šta nas čeka u skorijoj budućnosti?

- Dvehiljadešesnajesta.

Čekaju nas naša deca, to jest, moji unuci, a vaši klinci. Onakvi kakve smo ih mi opremili, s ljubavlju koju smo im dali, znanjima, zanatima, hrabrošću i mudrošću koje smo im preneli. I sa mržnjom, besom i gorčinom koje su od nas prekopirali. Nije baš da se plašim budućnosti ali pokušavam na sve načine da od njih napravim bolje ljude. Oni će nam suditi.

Imate i neku pticu, glas neki, neko misli na vas. A sad ubodite želju, sleva je vaša strana a zdesna za ljubav.

Lea Radlovački