Dragoše, izvini

Danas želim da napišem koju reč o jednom detalju iz istorije Novog Sada, detalju koji nikako ne zaslužuje da padne u zaborav. Još malo pa će biti 100 godina od jednog od najvažnijih momenata u istoriji grada. Da se sada poigramo igre pogađanja - usudiću se da kažem da je pre 100 godina sačuvano tebi, čitaoče moj, jedno od najvažnijih obeležja Novog Sada. Da li je to Kej? Tvrđava? Dunav? Stara arhitektura centra, Katedrala, Saborna crkva, Sinagoga... Da ne pogađamo dalje, već da krenemo.

Piše: Jovica Vukša

"Ovaj grad nismo nasledili od roditelja, već smo ga pozajmili od naše dece.”

Verujem, desile su se šetnje na bedemima Petrovaradinske tvrđave. Pogled na Dunav, Novi Sad, Frušku goru... Zamišljam Dragoša: sa čašom pića u ruci, sedeo je i slušao je muziku na terasi. Posmatrao je zalazak sunca. Ko je srca kamenoga, da tada ne oseti nešto.

Dragoš je tada zavoleo!

Dragoš je rekao NE!

Dalje je bilo lako. Njegovom ličnom odlukom, njegovim daljim zalaganjem, Petrovaradinska tvrđava je nekako sačuvana. Zbog suprotstavljanja sistemu pao je u nemilost, suspendovan je iz službe. Ubrzo nakon toga je i umro. Vreme je krenulo dalje, zaborav je učinio svoje. Danas, o Dragošu, na Tvrđavi nema pisanog svedočanstva, svedočanstvo koje bi objasnilo posetiocima ko im je omogućio da danas uživaju u šetnji po Tvrđavi.

Ivo Andrić je znao da definiše smrt: "Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka". Dragoševo ime će sigurno u budućnosti biti opet spominjano, njegovo delo će preživeti.

A gde smo mi u celoj toj priči? Od njegovog vremena 100 godina je prošlo, da li smo pametniji, kulturniji, savesniji?

Neko je rekao Srpska Atina?

Danas su hodnici Tvrđave zatrpani, puni smeća i špriceva. Obale Dunava su deponije, a Dunavom plove fekalije i krv iz kanalizacije. Stara arhitektura grada se ruši, dižu se bezlične zgrade, maksimizira se profit. Zelene površine kod Spensa se pretvaraju u poslovno stambene centre. Bila jednom jedna prepoznatljiva "Velika pečurka", danas je tu pumpa generička. Čak i stare trščare, umesto da se obnove i sačuvaju, kao jedina preostala kulturna baština tog tipa u Novom Sadu, sudbina im je da postanu obične zgrade. Šetali ste se Novom Detelinarom i Grbavicom, da li je to budućnost celog Novog Sada? Da investitori budu srećni? Sutra, kada dovedemo turiste u Novi Sad, šta ćemo im pokazati?

"Levo su vam soliteri od 13 spratova, a sa vaše desne strane betonjerka od 15 spratova. Posle idemo da obiđemo centar grada, tamo imamo makete starog grada, da imate ispred čega da se slikate". Sa takvim gradom, ja crvenim, od stida, srama i besa.

Dragoše, izvini. Juče, sačuvao si Tvrđavu sa mišlju da će je buduće generacije sačuvati.

Danas, imamo realnost da buldožeri ruše arhitekturu koja je do juče bila "pod zaštitom države".

Utisak je ipak da si bacio bisere pred svinje.

Ti, čitaoče moj, dokaži mi suprotno.

Jovica Vukša

Autor je inženjer zaštite životne sredine, osnivač i koordinator grupe "Novi Sad ima srce", koja se bavi ekološkim i humanitarnim radom

Fotografije: Jovan Stojanović Cope