Kad strip pogine na filmu

Filmovanje stripova obeležilo je skoro tri poslednje decenije naših života. Ono što su pedesetih godina prošlog veka bili veliki istorijski i biblijski spektakli na velikom platnu, danas su superheroji i antiheroji iz devete umetnosti. I, baš kao nekada, i danas tu imamo nekih fantastičnih ostvarenja koji pomeraju, ne samo granice žanra, veći i filma uopšte. A, onda, tu su i oni filmovi kojih se stide svi. I glumci i režiseri i publika... Samo su pušači tompusa u filmskim stidijima ostali uz ova ostvarenja. Oni su najčešće i insistirali na rešenjima koja će im se kasnije obiti o glavu.

Napravili smo kratku listu najogorih filmova nastalih po strip predlošcima, koji nisu uspeli da prenesu slavu stripa ni po jednom kriterijumu:

"Žena mačka" iz 2004. godine u režiji Pitofa, pokazna je vežba kako izgleda gomila pogrešnih, apsolutno neusklađenih odluka na jednom mestu. Hali Beri u naslovnoj ulozi i Šeron Stoun kao glavna negativka ne spadaju u tu kategoriju, iako su obe odigrale verovatno najgore uloge u svojim karijerama. Prosto, dobre su glumice, mogle su mnogo bolje. Sve ostalo je poprilično jadno. Hali je nedavno rekla da ovom filmu treba dati drugu šansu: iza svakog Crnog pantera stoji sjajna crna žena mačka. Taj sirotinjski pokušaj da se nakači na slavu Marvelovog filma koji je zaradio skoro milijardu dolara bio je poprilično patetičan. Naprosto, njen film nije film o Crnoj mački. Ona se čak i ne zove Selina Kajl kao u stripu. Film je prepun klišea, bolno loših dijaloga i motiva, efekti su smešni, radnja puna rupa, a oružje neprijatelja su otrovni proizvodi za negu kože i šminka. Kao da je neko hteo da napravi najveći kliše na filmu.

"Superman IV: potraga za mirom" (1987). To je onaj film koji je zamalo ubio vanzemaljca sa Kriptona na filmu. Prethodni deo je zaradio vrlo pristojan novac na bioskopskim blagajnama i studio je žurio da inkasira sva isparenja koja su išla za njim. Na brzinu su sakupili ekipu, neko je na kafanskoj salveti napisao scenario, sa dna kace s glumcima izvukli su Marka Pilouva da glumi Nuklearnog čoveka (lik je bukvalno nestao sa radara posle ovog ne-filma) i viknuli: "akcija". U rediteljskoj stolici je sedeo Sidni Furije, nebitan u filmskom svetu i pre i posle. Sve u ovom filmu bilo je pogrešno. Specijalni efekti su bili tako urnebesno smešni, da je publika izlazila sa projekcija. Jeziva gluma i verovatno najgluplja priča o nekom superheroju ikad ispripovedana, zapečatili su mu sudbinu. Bilo je potrebno 20 godina da se neko usudi da snimi novog Supermena.

Moj omiljeni loš film rađen po stripu je "Batman i Robin" iz 1997. godine. To je onaj čuveni film u kojem je Betmen na odelu imao bradavice, a publici uvaljivao kreditne kartice u svakoj drugoj sceni. Postoji puno razloga zašto je "Batman i Robin" jedan od najgorih superherojskih filmova svih vremena, ali jedna scena to upravo sažima: Batman i Robin igraju hokej sa gomilom poslušnika gospodina Freezea, jer oni očigledno imaju ugrađene klizaljke u čizmama. Ovaj Betmen nastao je tako što je Džoel Šumaher učinio sve da najslavnijeg superheroja odvuče što dalje od vizije koju je imao Tim Barton. Čiji su Betmeni i danas domaći zadatak. Džordž Kluni se posle izvinjavao publici, svestan da je, zajedno sa ostatkom ekipe, uspeo da ubije franšizu sve dok je se nije dočepao Kristofer Nolan.

"Odred za samoubice" (2016) jedan je od najzabavnijih DC-jevih stripova. Na jednom mestu našli su se najluđi zlikovci, prinuđeni da učine nešto dobro za čovečanstvo. Kod nas se nikada nije štampao, ali je na zapadu imao mnogo uspeha. Sasvim dovoljno da postane filmska franšiza. Ovaj film pati od krize identiteta. Režiser Dejvid Ajer ga je natezao negde između zabavnih "Čuvara galaksije" i realističnog "Mračnog viteza". I napravio je ozbiljnu papazjaniju bez smisla. Da se priklonio jednom od ta dva koncepta, napravio bi sjajan film. Kao i milion puta do sada, ispostavilo se da nema superherojskog filma bez kvalitetnog zlikovca. A ovde je zlikovac bio kompjuterski modifikovana budalaština koja palaca nekim zracima unaokolo i nema bukvalno nikakav identitet, dok je Džoker kojeg je igrao Džered Leto montažom tako unakažen da, inače sjajan glumac, nije ni mogao da pokaže šta sve može.

Od evropskih stripova tu je Dilan Dog. Jedan od najomiljenijih detektiva na ovim prostorima dobio je 2010. godine filmsku verziju. Režiju je potpisao Kevin Monro, a Dilana je igrao Brandon Rut. Gruča nije igrao niko jer prava na tog filmskog lika poseduje drugi studio, pa su pisci izmislili Markusa (Sem Hantington), smotanog pomoćnika. Da to ne bude kraj glupim odlukama, iz maglovitog i mističnog Londona, radnja je izmeštena u Majami. Ovaj film nema bukvalno ništa što publici u stotinama svezaka nudi Ticiano Sklavi. Nema atmosferu, kulturni kod, radnju, slobodu. Jednom rečju: promašaj.

Režiser Luk Beson decenijama je maštao o tome da snimi film po serijalu stripova Valerian, veoma polularnih osamdesetih godina širom Evrope, iako su nastali još 1967. godine. Strip koji su radili Pier Kristin i Žan Klod Mezieres, bio je veoma maštovito futurističko delo čiji su svetovi mogli da se šire unedogled. Beson je bio siguran da u rukama ima remek delo, ali dugo nije imao tehničkih sredstava da snimi film. Kada je kompjuterska animacija dorasla zadatku i francuski reditelj se bacio na posao. Međutim, napravio je prilično jadnu adaptaciju. Vizuelno je film "Valerijan i grad hiljadu svetova" mogao da bude impresivan, ali je ekipa iz nekog razloga ozbiljno preterala s detaljima i efektima, tako da film često zamara oko, a šarenilo odvlači pažnju od radnje. Dvoje mladih glumaca, Dejn DeHan i Kara Delevinj, nikako se nisu snašli u svojim ulogama, kroz dva sata filma nisu stekli treću dimenziju, dok je priča bila nekonzistentna i šupljikava. Ovaj film daleko je bolji od ostalih koje sam pomenuo u ovom tekstu, ali strip Valerian je zaslužio nemerljivo bolju priliku i tretman na filmu.

Petar Klaić