Đipijevi luzeri u potrazi za slavom

Đulijano, Stefano, Albert i Aleks četiri su momka koji sanjaju, do sada bezbroj puta nedosanjan (i koji put dosanjan) san o R’n’R slavi. Kao da su vajani po "underdogg" definiciji, potpuno različiti jedni od drugih, oni se ne uklapaju nigde osim kada se sretnu u jednoj prašnjavoj garaži i zasviraju.

Grafička novela "Garaža" italijanskog strip umetnika Đipija (Komiko/2017) dobila je ime baš po tom hramu neuklopljivih introverta, sanjara koji maštaju o ulasku u panteon rokenrol bogova, brloga u kojem je toliko bendova pronalazilo čarobnu formulu ili se rasturalo posle prvog pogrešnog akorda. Momci dobijaju dozvolu da u njoj vežbaju, pod uslovom da ne prave probleme.

Građen iz pet poglavlja ili pet pesama, ovaj strip prati mladu četvorku u kratkom periodu tokom kojeg pokušavaju da snime album, što je cilj do kojeg će sami sebe zaplitati, pre svega karakterima, ali i životnim okolnostima u kojima obitavaju.

Naime, jedan od njih ima dve majke i loži se na Hitlera, drugi sanja da će napraviti hit pesmu posvećenu pokojnom bratu, treći dobija menadžersku ponudu koja bi mogla zauvek da rasturi bend u nastajanju. Jednom rečju, oni nemaju mnogo veze jedni s drugima, ali ih na savršen način povezuje ljubav prema muzici i ta mračna garaža u kojoj, svirajući, doživljavaju katarzu.

Kada im pregori pojačalo, oni kradu opremu benda iz obližnjeg podruma, bivaju provaljeni i gube pravo na garažu. No, neke snove ne možete ugasiti čak ni kada im izmaknete tlo pod nogama. Bend će do kraja priče dobiti novu šansu i tako doći do iskupljenja za klinačke gluposti kojima su skloni.

"Garaža" je jednostavna priča o snazi muzike koja spaja nespojivo i samo je naizgled banalna. Ovaj strip nam daje suptilan uvod u to šta i kako gradi karakter mladim ljudima, on nas uvlači u dileme junaka čija etika je još uvek na veoma krhkim nogama. Dok ih posmatramo kako se koprcaju u sopstveniom životima i ulogama u bendu, shvatamo da ne bismo imali ništa protiv da se nađemo, makar na kratko, u njihovim cipelama i osetimo tu glad za uspehom i potrebu da se nadjačaju sopstveni demoni.

Makar nikada ne snimili album. Jer, Đipi to sjajno dočarava - živote i karaktere nam gradi put koji pređemo, a ne cilj.

Petar Klaić