Zijah Sokolović: Mladi okrenuti estradi žive površno

Zijah Sokolović je u sredu 1600. put odigrao svoju, sada već čuvenu, monodramu "Glumac je glumac... je glumac" u novosadskoj Fabrici. Ovaj komad je preveden na dvadeset jezika i igran je po čitavom svetu, a prošlo je više od trideset godina od njegove premijere. Ipak, Zijah ga i danas igra sa istom strašću i i dalje izaziva ovacije publike svojim glumačkim umećem, svojom duhovitošću i sirovom iskrenošću. 

Kako se osećate neposredno posle 1600. igranja monodrame "Glumac je glumac... Je glumac"?

"Osećam se lepo i ispunjeno u svakom slučaju, jer je ovo neka vrsta bogatstva – estetskog, duhovnog i materijalnog, kao dokaz postojanja. Zadovoljan sam što uspevam da odbranim ideju zbog koje sam ušao u ovu predstavu."

Šta je ono što se promenilo u vama, u vašem doživljaju ovog komada posle toliko igranja i posle toliko godina, pogotovo uzimajući u obzir da ste ga i napisali?

"Prvo, ostario sam za sve to vreme. To je bitan aspekt. Kroz tu neku vrstu prirodne starosti, sigurno da se i moj odnos prema određenim scenama promenio i dobio neku drugu dimenziju odnosa. To je jedno beskrajno bogatstvo, jer to ne bih mogao da spoznam na taj način da nisam igrao predstavu tako. Mislim da su se neki logički akcenti u samom tekstu menjali upravo iz tog nekog ugla sazrevanja gledanja na komad, pa onda i na samu ideju. Mislim da sam u igri dobio neku vrstu te tragičnosti prolazosti i života, a i glumačkog zanimanja."

A šta mislite da se promenilo generalno u situaciji o kojoj govori komad, odnosno o poimanju i vrednovanju kulture na našim prostorima, kako glume i pozorišta, tako i ostalih aspekata umetnosti?

"Ljudi su izgubili osećaj za pozorište. Mislim da se to i večeras moglo primetiti. Možda ne skroz, ali je pozorište na crvenom zato što i kapitalizam kao takav nudi neku drugu vrstu iluzije, pa onda i religija, a na kraju i nacionalizam. Sve je to uticalo na ljude da im pozorište kao ogledalo prirode postane neka vrsta životne dimenzije i mislim da su izgubili tu neku potrebu da im glumci pričaju iluzije, zato što je njihova stvarnost jedna vrsta tragične iluzije. Umetnost je jedan otklon od toga da se ljudi ne stide svoje stvarnosti. Ovako sada kada sam umoran malo posle predstave pa razmišljam, čini mi se da ljudi ne razumeju mnogo stvari. Ne razumeju dovoljno da bi mogli da odgovore zašto je ova predstava baš ovakva. Izgubili su se zato što mislim da je estrada uz pomoć globalnog primitivizma teroristički ušla u pozorište i u glumce i opljačkala njihovo zanimanje i njihovu formu. Kada gledamo danas politiku ili religiju, sve je to jedna dobra predstava sa dobrom scenografijom i dobrim kostimima i, naravno, dobrim glumcima."

foto: SKCNS Fabrika

Šta može da promeni to? Da li smatrate da neka veća aktivnost mladih u domenu kulture i umetnosti može da promeni tu letargiju i nerazumevanje koje se očigledno javlja?

"Mislim da im sistem neće dozvoliti da mnogo utiču. Oni su manje-više zaraženi tom globalnom glupošću. Optimizam bi se pojavio jedino ako bi oni ličnim putem i svojim osećajem promenili takav stav. Kada bi sami počeli da menjaju svoj lični odnos, onda bi se stvorila jedna kritična masa koja bi mogla da menja stvari. Ovako, dokle god su okrenuti narodnjacima i estradi, živeće površno."

Kada ste ranije igrali "Glumac je glumac... Je glumac", pa i ostale predstave, da li ste tada primećivali da više mladih ljudi dolazi u pozorište nego sada?

"Sigurno. Ljudi su tada imali potrebu da se obogate kroz pozorište. Jer, nisam ja izmislio pozorište, ono je izmišljeno davno pre mene, ja samo sledim tu ideju i taj zanat i ljudi su upravo zbog tog bogatstva koje pozorište pruža i zbog te komunikacije koristili sve njegove mogućnosti.  Imali su veću potrebu da budu raznovrsni. Danas svi preko telefona primaju 580 poruka svaki dan i one su svaki put iste, a ljudi su izgubljeni. Moramo mnogo učiniti da se odmaknemo od te intervencije sistema. Mislim da su ljudi ranije bili gladni raznovrsnosti. Ja ne mislim da je pozorište bitna ili primarna stvar i ne mislim baš da će ono promeniti svet, ali nijedan čovek ne može biti kompletan ukoliko ne prođe kroz pozorišnu formu. Ne mora je voleti ili mrzeti, ali je mora proći, zato što je pozorište sastavljeno od vremena, prostora i radnje. Ali naš život je takođe sastavljen od vremena, prostora i radnje. Što znači da i oni žive u nekom obliku pozorišta i svako igra svoju ulogu svakodnevno. To se zove industrija javnih uloga koje igraju vrlo emotivno."

Opet, mora postojati neki način na koji možemo edukovati ljude kako bi se više okrenuli kulturi?

"Konkurencija. Dok su sigurni da će u nacionalizmu, populizmu ili nekom stranačkom sistemu doći do egzistencije, oni se neće razvijati ni u kom pogledu. Ukoliko se napravi konkurencija koja dolazi nekim drugim sistemom, onda će morati sami da pronađu sve oblike komunikacije koji čine njihovo bogatstvo, da bi se mogli odbraniti u svetu. Sve dok nema konkurencije, oni se nalaze u opasnoj zoni. Mogu da budu izrazito glupi, i opet će napredovati. Znanje je postalo bezvredno, sve dok se ne uspostave kriterijumi i konkurencija. Onda će sve moći da se vrati na staro."

Novi Sad je proglašen za evropsku prestonicu kulture 2021. godine. Da li mislite da tako neki veliki, pa čak i komercijalni projekti mogu da pomognu po tom pitanju?

"Ko je proglasio Novi Sad prestonicom kulture? Evropa koja ima svoje standarde. Novi Sad nije jedini koji nosi tu titulu, što znači da će principi komunikacije i pravila polako ući u vaš grad. Oni neće moći da naprave grad kulture kako oni hoće, nego postoje pravila po kojima se sve mora organizovati. Mislim da će ovaj grad daleko dogurati ako ispuni sva ta pravila, uostalom, kao i Rijeka koja je pre Novog Sada dobila tu titulu. To znači da je to jedna fantastična mogućnost, naravno, po evropskim normama koje će otvoriti fascinantne dijaloge sa milionima ljudi u Evropi koji su imali slične situacije, moraće da komuniciraju sa drugim umetnicima, a ne da budu zatvoreni u nekoj svojoj štali i da muzu iz te krave, nego da postoji i drugi način da se preživi na ovom svetu. Mislim da je to strašno pozitivno i lepo i svaka čast onome ko uopšte odlučuje o proglašavanju bilo kog grada gradom kulture, a posebno mi je drago zbog Novog Sada, jer ovde imam mnogo prijatelja."

Za kraj, kakav savet imate za mlade ljude koji žele da se bave umetnošću, kako pozorišnom, tako i vizuelnom, ali i muzičkom?

"Prvo da se obrazuju. Da imaju jedno široko znanje o umetnosti – o slikarstvu, muzici, vajanju, o istoriji pozorišta... Moraju da gledaju mnogo filmova, moraju da znaju koje su najbolje tv serije i da gledaju kako su snimljene. Moraju da imaju bogatstvo informacija da bi sa tim bogatstvom mogli da budu kreativni. Ukoliko to nemaju i ukoliko ne znaju, recimo, jezike, oni su već u prošlom vremenu."

Sofija Balać