Zemlja koja čuva svoju kulturu ne može da propadne

Ivana Antić je diplomirani muzički umetnik. Završila je studije na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, na odseku za muziku u medijima. Zbog svoje svestranosti, još od srednjoškolskih dana teži da deluje na svim poljima u kojima je muzika zastupljena, što čini i danas. Radila je kao muzički urednik, kritičar, pedagog i izvođač. Bila je član mnogih horova i ansambala, sa kojima je nastupala na različitim domaćim i inostranim festivalima. Svira i klavir, a bavi se i savremenim teatrom. Od nedavno, jedna je i od predavačica kreativnih muzičkih radionica Presto.

Ekipa drugih mladih muzičara i ti ste osnovali i pokrenuli muzičke radionice Presto, namenjene deci i mladima. O čemu se tu radi?

Moje kolege, među kojima su kompozitori i muzički pedagozi su zajedno sa mnom napravili ove radionice, kako bismo omogućili deci i mladima da muzički napreduju. To nije nešto što je formalno obrazovanje, baš naprotiv, neformalno je. Trudimo se da omladini koja se prijavi pružimo mogućnost da sami biraju program i žanr kojim žele da se bave. Mi se na osnovu toga prilagođavamo njima i trudimo se da svako dobije ono što želi, nezavisno od toga gde će i kako primenjivati stečeno znanje, da li na nastupima ili kod kuće.

Koliko je važno pružiti priliku onima koji se nikada nisu bavili muzikom i da li postoji starosno ograničenje ili pravilo kada treba početi?

Nikada nije kasno da se počne sa muzikom! Jedino što kod nas koči u tom formalnom muzičkom obrazovanju je da moramo od malih nogu da krenemo time da se bavimo, jer postoji jedan ciklus koji moramo da prođemo. Recimo, kada sam ja išla u muzičku školu, počela sam tako što sam svirala flautu, sa deset godina, jer je odsek za drvene duvačke instrumente trajao četiri godine. Oni koji su svirali gudačke instrumente ili klavir morali su šest godina da idu, tako da kreću još ranije. Naravno, oni koji žele da im muzika bude životni put imaju mogućnost da polažu diferecijalne ispite ili da idu privatno na neke časove, kako bi upisali srednju, a kasnije Akademiju. Ne postoji barijera u tom smislu. Ovo sa Prestom je mogućnost ljudima da se ne bave konkretno klasičnom muzikom, već onim što zaista žele. Mi znamo šta je nama trebalo tokom formalnog obrazovanja, pa to sada primenjujemo.

Koliko je bitno da u životu mlade osobe postoji i formalno i neformalno obrazovanje, kakvo je tvoje iskustvo?

Smatram da je neophodno da se te dve stvari prožimaju. Formalno daje nešto što je zaista potrebno da bi se nečim bavio. To je vezano za bilo koju struku. Ukoliko želiš da dopuniš to znanje onda moraš da se baviš i nekim neformalnim radom. Ja sam mnoge stvari nefromalnim pristupom naučila. Na primer, sve to pevanje u horu je neformalno, koliko god da je to bilo akadamski. To je nama bila dodatna aktivnost. U skorije vreme, naučila sam da pišem projekte jer sam se neformalno obrazovala. Izuzetno je važno da se neformalno i formalno obrazovanje prožimaju, jer to dovodi do sveukupnog kvaliteta u radu, bez obzira čime se bavimo.

Kada razgovaramo o muzici, nezavisno od toga da li je klasična, rok ili alternativna, šta misliš koliko mladi ljudi u našoj zemlji imaju prilike i mogućnosti da pokažu svoje znanje i talente?

Trenutno jesmo u situaciji koja nije baš najpovoljnija za umetnike i za mlade ljude. S druge strane, postoje različite asocijacije, ustanove, nevladine organizacije, koje se baš bave mladima i pružaju im mogućnost da napreduju u oblasti u kojoj oni žele da napreduju. Naročito je to velika mogućnsot u Novom Sadu, jer je bio i evropska prestonica mladih, sada i kulture. Kroz različite projekte mladima je pružena mogućnost da se iskažu i da se prikažu u nečemu što vole. Postoje prilike da iskažu svoje potencijale. Ima festivala koji nude mogućnost mladima da se kroz alternativnu umetnost iskažu. Što se tiče klasične muzike, čini mi se da mladi više žele da odu sa strane jer tamo imaju više mogućnosti. Nama velike institucije kulture propadaju, što su strašne stvari i to ne bi trebalo da se događa! Jedna zemlja koja čuva svoju kulturu i tradiciju ne može propasti nikada i to su stvari na kojima treba da radimo.

Osim tog muzičkog puta, ti si neko ko je istraživao i druge vrste umetnosti. Oprobala si se i u teatru. Kakvo je tvoje iskustvo sa pozorištem i šta si do sada imala prilike da radiš?

Počela sam sa teatrom iz radoznalosti, u okviru programa Teatarnova, Asocijacije Kulturanova, ali je bio dosta vezan za moj muzički život ranije. Kada sam krenula na Akademiju bila sam član hora u Kragujevcu i mi smo se tu bavili horskim teatrom i tu sam već upoznala sadejstvo muzike i pozorišta. Radili smo i operu, što je bilo vrlo interesanstno za mene kao pevača, jer sam morala i da glumim. Konkretno je to sve krenulo sa ovim pomenutim Teatarnova programom i odmah sam počela da se bavim divajz metodom, što je forma savremenog pozorišta. Mnogo smo tu naučili i kako je vreme teklo ja sam se prijavljivala na različite projekte. Tačno postoji trenutak kada sam se zaljubila u pozorište. Bilo je to na Bitefu, pisala sam za neki blog i imali smo mogućnost da odemo na scenu. Bilo je otvaranje Bitefa, jednom muzičkom predstavom i u jednom trenutku sam se našla na sceni pre svih i videla probe, svetla i osetila sam magiju imaginarnog prostora koja me je omamila. To je bilo to. Rekla sam ja ću se od sada baviti i pozorištem.

O svemu ovome pričaš sa velikim entuzijazmom i strašću, da li je onda to ono što tebe kao umetnicu pokreće?

Kod umetnika je to dosta izraženo. Njih vode želja i strast. Kod njih novac nije od tolikog zančaja koliko želja da se umetnost stvori. I to je vrlo važno. To su ljudi koji žive svoj život za to. Oni su život posvetili umetnosti i tako će biti do kraja. Primetila sam da kod mladih ljudi postoji entuzijazam. Ne mora svaki mlad čovek da se posveti umetnosti, to može da bude bilo šta drugo. Bilo kakva vrsta aktivizma, bilo šta što njega privlači za promenu u ovom društvu. Čini mi se, da li je zbog pandemije, da li je globalni problem koji postoji u ovom ekomomskom i kapitalističkom svetu, da ima nešto što njih koči. Ali, entuzijazam je vidljiv. Mladi ljudi mogu puno i srce mi je puno kada vidim da je to tako.

Osim umetnošću, baviš se i medijima i aktivizmom, neko si ko vrlo rado pomaže i drugim mladim ljudima da se pronađu. Šta su tvoje inspiracije, šta te pokreće i na ličnom i na profesionalnom nivou?

Generalno to je strast prema stvaranju. Svaki čovek je stvaralački nastrojen - to je sigurno, bilo čime da se bavi. Ako ispečeš kore za tortu i ako su one uspele, to je isto stvaralačka energija. Ne mora biti vezana za umetnost. To je ta jaka želja. To je moj savet mladima - jaka volja za životom u svakom smsilu.

J. Božić

Foto: privatna arhiva