Teatar potreban i u najgorim vremenima

Teatar mladih "Mišolovka" izveo je prošle nedelje predstavu "Putujuće pozorište Šopalović" po tekstu Ljubomira Simovića u dvorištu Arhiva Vojvodine, uz najstrožije mere zaštite zbog koronavirusa. Upravo zbog pandemije, to je bila poslednja ovosezonska predstava koju je ova mlada trupa izvela. 

Ibro Sakić je dramski i pozorišni pedagog, masterirao je Primenjeno pozorište na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Više od deset godina vodi tri pozorišne radionice sa decom i mladima, koje imaju za cilj lični razvoj učesnika, uz pomoć metoda iz korpusa primenjenog pozorišta. Radio je do sada sa različitim socijalnim kategorijama: osobe sa fizičkim i mentalnim hendikepom, deca bez roditeljskog staranja, deca sa i bez hendikepa…

U razgovoru za Oradio, Ibro kaže da je "Mišolovka" nastala po njegovoj i ideji koleginice Jelene Zdravković.

"Znamo se od srednje škole i oboje smo se razvijali kroz pozorišni rad. U jednom trenutku se otvorio master program 'Primenjeno pozorište' na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, koji smo oboje upisali u prvoj generaciji. Tako smo, po završetku programa, osnovali teatar mladih 'Mišolovka'. Ideja je bila da osnujemo teatar za decu i mlade u kojem bi oni igrali, kako za svoje vršnjake, tako i za odraslu publiku", kaže Ibro.

Prema njegovim rečima, Mišolovka nije osnovana kako bi stalno proizvodila predstave i mlade glumce ili pravila pripreme za akademije.

"Cilj je psihofizički razvoj dece i mladih, uz pomoć dramskih i pozorišnih tehnika. Nama zapravo i dolaze deca koju su poslali pedagozi ili psiholozi, koja su zatvorena ili bez samopouzdanja ili su na neki način nesocijalizovana. Ovde oni pronalaze neku oazu gde se bave kreativnim radom i pronalaze sebe i spoznaju o tome ko su. Počinju da prihvataju različitost zbog koje su izolovani u nekoj drugoj grupi. Ovde pronađu grupu u kojoj su prihvaćeni, takvi kakvi jesu. Naš rad se svodi na to da sva deca, koja su marginalizovana, mogu da se nađu na jednom mestu i da shvate da njihova različitost nije nikakva greška", objašnjava Sakić.

Teatar mladih "Mišolovka" danas ima tri grupe izgrađene za šest godina postojanja.

"Na početku smo imali 12, a sada smo dogurali do čak 80 članova i ponosni smo na to. Moram napomenuti da mi nemamo prostor. Krov nad glavom nam je scena Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača. Samo zahvaljujući njihovoj ljubaznosti mi danas postojimo, jer je u gradu jako teško naći adekvatan prostor. Grad nam se duplirao poslednjih decenija, a broj prostora za rad je ostao isti kao nekada", kaže Ibro.

Poslednja predstava koju je najstarija grupa polaznika spremila je "Putujuće pozorište Šopalović". Ibro kaže da su tu predstavu odabrali jer su u njoj mogli da se bave dvema važnim pojavama.

"Kroz radioničarski rad smo ovde došli do toga da preispitamo sebe u odnosu na umetnost, jer su oni u dobu kada treba da se odluče čime bi se profesionalno bavili. To je prva linija. Ispostavilo se da skoro pola grupe želi profesionalno da se bavi pozorištem, iako mi ne spremamo nikoga za akademiju. Zovemo se Mišolovka i takav nam je i logo, jer se trudimo da se naši polaznici uhvate u tu teatarsku zamku, ali važno je znati da se pripremama za studije glume nimalo ne bavimo. Druga linija priče koju smo želeli da ispričamo uklapa se u sadašnji trenutak. Kad god se na svetu pojavi neko veliko zlo, poput nacizma ili sada pandemije, to menja ljude, čak i one dobre. Pitanje koje smo postavljali je koliko ćemo dozvoliti lošem da ispliva iz nas. Dakle, predstava je, pojednostavljeno, govorila o zlim vremenima koje izvlači zlo iz ljudi i odnosu ljudi prema umetnosti u teškim vremenima", kaže Ibro.

U poslednjem izvođenju Šopalovića, jedan od mladih glumaca je izašao na scenu i rekao da ovu predstavu posvećuju svim onim umetnicima koji zbog pandemije ne mogu da nastupaju.

"U predstavi ima scena u kojoj Simku udovicu glumci ubeđuju u to zbog čega je pozorište potrebno u teškim vremenima, a ona se pita da li je danas vreme za pozorište u svom zlu koje nas  okružuje. Tada joj kažu: 'Zar nam glumac ne pomaže da zaboravimo i da lakše prebrodimo ovo vreme'. Glumci, kao i svi koji su u izvođačkoj umetnosti, danas su nekako zaćutali i čekaju. Oni su sada jedini koji ne mogu da se bave svojim poslom i to mi baš teško pada. Mi radimo od septembra do juna, a morali smo da prestanemo u februaru zbog koronavirusa. Ne osećam se loše samo zbog toga što je to moj hleb, već zbog toga što je, za 15 godina, koliko se bavim ovim pozivom, neka viša sila sve zaustavila i ne vidimo joj kraj", kaže Ibro.

On dodaje da momci i devojke iz "Mišolovke" mnogo lakše prolaze kroz ovu krizu od starijih i da je to odlika mladih u ovom trenutku.

"Oni, za razliku od nas, gledaju šta mogu u ovoj situaciji da urade, a ne bave se onim što ne mogu. Oni nemaju nikakav problem sa zabranama, jer imaju vremena i čini mi se da ne misle da će nešto izgubiti. Siguran sam da misle kako će ovo uskoro proći, a oni će se vratiti svojim životima. Zavidim im na tome", objašnjava Sakić.

Što se budućnosti "Mišolovke" tiče, Ibro kaže da će ona nastaviti istim putem, te da će probati da potraže pomoć od grada da konačno dobiju svoj prostor.

"Pitanje je treba li Novom Sadu jedan ovakav teatar koji se bavi isključivo mladima i njihovim problemima. Siguran sam da ćemo opstati", poručuje Ibro.

P. K.