Gluma je životni poziv, a pozorište umetnost trenutka

Stefan Starčević, 27-godišnji glumac rođen u Sremskoj Mitrovici, već je napravio značajan trag na domaćoj sceni. Detinjstvo je proveo u Rumi, gde je i prvi put zakoračio u svet glume kroz dramski studio Zoltana Fridmana. Diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde trenutno završava master studije, a svoje glumačko umeće svakodnevno usavršava kao član Beogradskog dramskog pozorišta. U razgovoru za Oradio, Stefan otkriva kako je ljubav prema glumi rođena iz snažne scene u Kulturnom centru u Rumi, kako stipendija Fondacije “Marko Živić” menja njegov profesionalni put, ali i koje su mu uloge najizazovnije i najvažnije za lični i umetnički razvoj.

Stefan Starčević, foto: lična arhiva

Kako je izgledao tvoj prvi susret sa glumom? Kada si shvatio da želiš time da se baviš?

Kada sam ustvari počinjao da upoznajem svet, krenuo sam u dramski studio u Rumi, koji je držao Zoltan Fridman. Momenat kada sam shvatio da je to moj profesionalni put - u Kulturnom centru u Rumi gledao sam predstavu “Čekaonica”, nakon koje sam doživeo jednu vrstu katarze. Nebojša Cile Ilić je glumac koji je igrao u toj predstavi i imao je monolog koji je govorio u publiku. To je bilo zaista vrlo uzbudljivo, duhovito i potresno. Tada sam dobio želju da čitav život utičem na ljude, onako kako je on uticao na nas. Tek kada sam upisao glumu 2017. godine u klasi profesora Borisa Lješevića sam shvatio da je “Čekaonicu” režirao moj profesor kod kog sam upisao glumu, što je za mene bio jedan neverovatan spoj i veza. Predstava se i dalje igra. Bilo je to prvi put kada sam osvestio da bi to mogao da bude moj poziv. Još jedan momenat koji bih izdvojio jeste kada smo kao srednjoškolci na “Art trema festu” u Rumi radili tehnikalije, i u jednom trenutku sam se našao potpuno sam na praznoj sceni. Tada sam se toliko zaljubio u taj miris, energiju i atmosferu pozorišta, da me je to posle zarazilo za čitav život. 

Dobitnik si stipendije Fondacije “Marko Živić” Beogradskog dramskog pozorišta. Kako si je dobio i šta ti ta podrška znači?

Ta stipendija je došla kao posledica premijere predstave “Prozor” u Beogradskom dramskom pozorištu u avgustu 2023. godine, u režiji mog drugara Nikole Bundala. Čitava ekipa je napravila predstavu koja se bavila vršnjačkim nasiljem i ceo proces je bio dosta uzbudljiv. Nakon toga me je direktor pozorišta pozvao da, ukoliko želim, potpišem stipendijski ugovor, što sam i prihvatio. Tako je nastala i veza sa Beogradskim dramskim pozorištem koja traje dve godine i vrlo sam zadovoljan.

Igrao si u serijama “Ubice mog oca”, “Dva života”, “Zlatni dečko” i još nekim televizijskim projektima. Koja ti je od tih uloga bila najvažnija i zašto?

Teško da mogu da izdvojim. Svaka ima neko svoje iskustvo, jer rad sa ljudima koji su toliko u materiji ti omogućava da od svakog pokupiš nešto novo. Te uloge su bili neki moji počeci i svakako da sam ja sad drugačiji i kao glumac i kao čovek u odnosu na tad. Svaki snimajući dan ima važnu kockicu u sistemu, ne bih voleo nijednu kockicu da izdvojim, niti bih voleo da i jedna ispadne iz sistema. Dosta smo snimali po Srbiji sa raznim ljudima, od kojih možeš svašta da čuješ i naučiš.

Stefan Starčević, foto: lična arhiva

Neke od predstava koje igraš u Beogradskom dramskom pozorištu su “Više od igre”, nemi mjuzikl “Čarli Čaplin - svetla velegrada”, “Prozor”, nema predstava “Budućnost”… Koja uloga ti je bila najizazovnija i zašto?

”Čarli Čaplin” i “Budućnost” jesu predstave koje su obe neme, ali su žanrovski potpuno drugačije. “Budućnost” govori o nama danas, o temama za koje treba da se zapitamo da li smo uopšte osvešćeni, o ekologiji. Čak i oni koji vode računa se zapitaju šta će biti sa svima nama i ovim svetom. Mi živimo u ovom društvu i svetu i podrazumevamo da će se ekologija sama oporaviti, a uopšte nije tako. ”Čarli Čaplin” je dosta drugačiji žanr, jer je to kao neki remake filma, rađeno je vrlo striktno po filmu. Jako je zanimljivo kako filmske scene sprovesti u pozorište. Predstava slavi život i igru Čarli Čaplina, i ti imaš utisak da je njegov duh uvek tu, zbog toga smo svi bili vrlo nasmejani i razdragani i u tom procesu nije postojalo ništa što je išlo teško.

Šta te je najviše oblikovalo kao mladog glumca među tvojim ulogama u predstavama “Na dnu”, “Prijemni ispit”, “Proslava”…

Teme kojima smo se bavili su me najviše oblikovale. Prvi izlazak na scenu je predstava "Prijemni ispit”, koja je prvi kolokvijum naše klase, rađena iz naših ličnih iskustava, što je vrlo i potresno i lepo i radosno. Stalno se vraćam na nju i upoređujem šta smo tada moje kolege i ja zamišljali, a šta smo danas. Najvažnija uloga mi je lik Krestijana Klingenfelda Hansena u predstavi "Poslava", jer se bavi seksualnim nasiljem, a ja sam igrao lika koji je to doživeo još kao dete. Imao sam odgovornost prema ljudima koji su to prolazili i nikad mi uloga nije bila teret, već čast. Radeći tu predstavu sam se sastajao sa ljudima koji su to proživeli. Hrabrost koju oni nose me je svakako oblikovala i kao čoveka i kao glumca. Predstave su imaginarni svetovi koji ne postoje, gde se mi mnogo trošimo i dajemo i često se pitamo da li ovo sve ima smisla. I onda mi je nakon premijere te predstave prišla jedna devojka i rekla da moja uloga potpuno dočarava situaciju u kojoj se ti ljudi nalaze, gde sam ja shvatio da je dovoljna samo jedna osoba iz publike da izađe sa predstave svesnija teme kojom se mi bavimo i mi smo uspeli. Mislim da smo mi jedan važan faktor u društvu, svedoci smo svega što se trenutno dešava u našoj zemlji, zbog živih priča ljudi koji proživljavaju razne traume, i mi koji se bavimo njima, to je poenta pozorišta.

Dobitnik si dve glumačke nagrade za najbolju mušku ulogu na festivalima “Paf” u Banja Luci i na “Art trema festu” u Rumi, za ulogu Krestijana koju smo već pomenuli. Šta jednom mladom glumcu te nagrade predstavljaju?

Ja osetim neku dozu licemerstva u sebi kada o tome razgovaram, jer ako znam težinu teme kojom se bavim i koje ljude igram, skupljati nagrade na njima mi je malo licemerno, ali u ovom poslu prosto neka doza licemerstva mora da postoji, što nije nužno negativno. Stidim se malo da pričam o tome koliko su mi važne, a naravno da jesu i bio bih još licemerniji kada bih rekao da me baš briga. To su moje prve nagrade i one su kruna školovanja i govore mi da posao kojim se bavim ima smisla. Druga nagrada je za mene imala simboliku jer sam na tom festival odrastao i gledao predstave. U Banja Luci je bila prva, i nju iskreno uopšte nisam očekivao. Priznajem da sam se malo gordio, ali kako kaže Jasna Đuričić, nagradama se treba radovati i sutradan ih treba zaboraviti.

Stefan Starčević, foto: lična arhiva

Učestvovao si i u studentskim filmovima u okviru Departmana dramskih umetnosti. Kako ti vidiš razliku između kamere i pozorišne scene?

Teško da bih mogao da živim bez jednog od ta dva, ali sa druge strane kao neko ko voli proces i uživa u njemu, pre bih izabrao pozorište. Kod scena koje se snimaju za film, više im se nikad ne vratiš, a u pozorištu imaš mogućnost da se za neke scene emotivno vežeš. Snimanje je kao neka ljubav na prvi pogled koju nikad više ne sretneš, prođe i ostane u tvom sećanju. Tu pravim glavnu razliku. Ljudi kažu da jednu filmsku scenu možeš da snimiš 50 puta do savršenstva, što jeste tačno, ali u pozorištu se kroz predstave razvijaš. Ako jednu predstavu igraš godinama, svake godine si drugačiji glumac, jer imaš mogućnost da se razvijaš i nadopunjuješ. U tom smislu se stvara jedno umetničko zaveštanje i možeš kod nekog glumca da pratiš čitav razvoj i promene od njegove 20 do 40 godine. Pozorište je umetnost trenutka, i to što se desi, više se nikad neće ponoviti.

Od predstava koje si igrao, koje po tvom mišljenju, na najbolji način osvetljavaju probleme i priče mladih ljudi u Srbiji i zašto?

Predstave “Tamo gde pevaju” i “Prozor” i na filmu, ostvarenje Milice Maletin “Priča o kurvama”, sve su to društveno aktulene teme koje se bave mladima danas. “Tamo gde pevaju” u režiji Đorđa Nešovića se bavi odlaskom mladih ljudi iz ove zemlje. Radeći na toj predstavi sam shvatio da sve što se tiče mladih, ne može da te prođe, mora u nekoj tački da te dodirne. Proces pripreme predstave “Prozor” počeo je 6. ili 7. maja 2023. godine, nekoliko dana nakon tragedije u Ribnikaru. Atmosfera u gradu je bila neverovatna, u vazduhu se osećalo da se desilo nešto strašno. Kada smo pročitali tekst, shvatili smo da postoje neke direktne reference, iako je tekst napisan 2013. godine, tako da nas ni to nije mimoišlo. Kada radiš predstave i projekte o mladima, još više unosiš sebe nego inače i krajnji rezultat je uvek kvalitetan.

Stefan Starčević, foto: lična arhiva

Kakav je tvoj pogled na položaj mladih glumaca danas na domaćoj sceni? Ima li dovoljno prostora i šansi za njih?

Mislim da nas glumaca ima puno, a malo institucija i malo prostora. Postavlja se pitanje da li je to nedostatak institucija ili višak glumaca. Mislim da danas mladi umetnici i glumci svakako ne dobijaju dovoljno šansi, ali neki kanal i neki prostor postoji, kroz autorske projekte, diplomske predstave i predstave na samoj Akademiji. Mislim da se tu situacija malo popravila, daleko je od idealne, ali u Srbiji danas postoji pregršt mladih i talentovanih ljudi, i onih koji su svoju šansu dobili i oni koji na nju čekaju. Verujem da kvalitet mora da izađe na videlo i da šansa za kvalitetnog glumca pre ili kasnije mora da se desi. Mislim da mi mladi i dalje nemamo dovoljno hrabrosti da shvatimo pozorište kao naš prostor. Kod nas postoji određena doza straha i nedostatak bezobrazluka da shvatimo da je kulturna scena naša. Naša perspektiva je itekako potrebna i uvek će biti. Mi se u svemu tome gubimo i imamo dozu strahopoštovanja prema starijim kolegama koji možda kritički gledaju na naše stavove, projekte i ideje. To mora da se pomiri i to je korak koji mladi ljudi danas moraju da naprave.

Šta bi preporučio mladima koji žele da upišu glumu? Šta je najvažnije da znaju pre nego što zakorače u taj svet?

Prva stvar je da su sigurni da time žele da se bave, da imaju strpljenje, želudac i koncentraciju da mogu sve to da iznesu. Druga stvar je da slušaju samo sebe i nikog drugog, jer se mi u tom dobu vrlo često izgubimo u savetima i izgubimo sebe u slušanju drugih. Monologe i sadržaje nek biraju samo po izboru svog srca, i da im niko ništa ne preporučuje, već da čitaju i traže sami. Pored svega ovoga što sam nabrojao, mislim da je znanje izuzetno važno iz svake sfere i u sve treba da se razumemo. Znanje i iskustvo su, pored talenta, dve osnovne stvari koje oblikuju mladu osobu i omogućavaju joj da uđe u neke uloge i razume likove koje igraju.

Ceo razgovor sa Stefanom poslušajte ovde:

Jelena Bursać