Mlad glumac ne može da živi od glume

Mlada glumica Mia Simonović ovog je meseca zaigrala jednu od tri glavne uloge u predstavi "Tri lica samoće" u Srpskom narodnom pozorištu. Publika je prepoznaje i kao stalnu članicu Teatra promena, u kojem je radila nekoliko zapaženih predstava. Sa Miom smo razgovarali o novoj predstavi, odnosu prema pozorištu i likovima koje tumači. 

Foto: Srđan Đurić

U najnovijoj drami SNP-a "Tri lica samoće" igraš Milicu, Beograđanku koju Prvi svetski rat zatiče u Zagrebu u kući njenog muža koji odlazi u rat. Ti si 1992. godište, pa me zanima na osnovu čega si pripremala tu ulogu.

Ja nikada nisam osetila rat, osim onog okruženja koje smo imali kad sam bila mala. Rat me je oduvek fascinirao, naročito Drugi svetski o kojem sam mnogo čitala i pogledala puno dokumentaraca. To sam i sada radila, ali na temu Prvog svetskog rata. Naravno, nikada ne bih mogla da znam kako je bilo ženama u ratu, nego samo da zamislim i da crpim podatke iz teksta koji smo obrađivali.

Žene u toj prestavi stalno se nalaze između ljubavi, odanosti, pa i naivnosti i surovosti ratnog okruženja. Je li to najčešća uloga žena na Balkanu u takvim uslovima?

Zavisi od žene. Ali jeste, muškarac je ženi uvek nešto jako potrebno i one se često unižavaju zbog muškaraca. Meni je to neobjašnjiva stvar, koliko god žena bila emancipovana uvek će joj biti potreban neki muškarac, pa tako i Milici čiji lik tumačim u predstavi. Njoj je muž bio sve na svetu, što dosta objašnjava njeno nesnalaženje u ratnim okolnostima.

Ona ide dotle da čak ignoriše činjenicu da je oko nje rat i da je Evropa u plamenu, živeći potpunu naivnost.

I ja sam po prirodi dosta naivna, pa mi nije bilo teško da razumem tu njenu naivnost. Međutim, njena naivnost posle prerasta u poricanje. Nije ona baš sve vreme naivna jer joj nekoliko puta u toku drame likovi govore: "rat je gospodična, ceo svet to zna, samo vi ne znate". Tako da to više nije ni naivnost, već neka dečija želja da to nije tako i da treba svi da se pravimo da nije rat i da je sve u redu.

Iako se radi o drami, vi u stvari izvodite tri monodrame, što nimalo nije lako, naročito za mladu glumicu. Kolika ti je to bila prepreka?

To mi je bila velika prepreka. Nikada se do sada nisam susrela sa monodramom. Sanja Mikitišin i Tanja Pjevac su mi mnogo pomagale, ali sam do kraja shvatila da, bez obzira o kojem se žanru radi, bitna je suština. Baš kako me je profesor na Akademiji učio, bitna je suština priče i ispričati tu priču publiku na način da joj bude jasno.

Publika je mogla da te vidi i u predstavama Teatra promena. Kakva iskustva nosiš iz te trupe?

Samo najlepša iskustva. Mi smo Teatar promena ponovo pokrenuli nakon što je bio ugašen i stvarno smo imali želju da što više igramo, da publika vidi što više naših predstava. Važno nam je bilo da ostanemo u treningu iako smo u tom trenutku bili još na Akademiji. Na Akademiji rad zbližava ljude i istinski prijatelji postajemo kroz rad. Mi jako lepo funkcionišemo i energija koja se rađa na toj sceni dok pripremamo predstave, rasklapamo scenografije, dovodi nas do toga da još više cenimo teatar.

Jesu li trupe poput Tetara promena jedina ozbiljna početna šansa za mlade glumce sa Akademije?

Pa nisu, ima ljudi kojima prosto ide i imaju šansu u tetaru, bez da rade nešto na ovaj način. Ali mislim da je ovo pravi korak za ulazak u svet glume.

Tebi je kao zvanično najboljoj studentkinji glume Akademije, u svojoj generaciji, možda malo lakše da se probiješ?

Bilo mi je lakše utoliko što sam nakon tog priznanja dobila ulogu u Srpskom narodnom pozorištu, ali postoji mnogo mojih mladih kolega koji nikako da dobiju priliku da zaigraju u nekom velikom teatru, a fenomenalni su glumci.

Jednom si izjavila da je u Srbiji danas luksuz raditi ono što voliš. Važi li to posebno za tvoju branšu?

Ja nekako mislim da važi. Važi za sve, ali za nas posebno. Svako burno reaguje na svoju muku, ali zaista mislim da za glumce to posebno važi.

A, zbog čega je to luksuz?

Teško je dospeti u neko pozorište ili film i zaigrati na velikom platnu ili u profesionalnoj produkciji. Ako se to i desi, teško je da se poklopi da te ta uloga i uzbuđuje. Glumački posao jeste posao i nekad dobiješ da radiš nešto što ti se ne dopada, ali nađeš neki smisao u tome i radost igranja. U Teatru promena mi se bavimo temama koje želimo da pokrenemo i poručimo ljudima. Da bi se tako nešto prenelo u profesionalni svet potrebno je odobrenje pozorišta, priliv novca, reditelj kojeg to isto uzbuđuje. U tom smislu je glumački poziv luksuz, a posebno jer mlad glumac nikako u Srbiji ne može da živi od svog posla. Svi moraju da rade nešto sa strane.

Oprobala si se i u snimanju serije i bila deo angažovanih glumaca u seriji RTV-a "Pomeri se s mesta". Koliko se to iskustvo razlikuje od pozorišnog?

Razlikuje se dosta. Meni je bilo značajno, morala sam da se spustim i umanjim svoja glumačka sredstva jer, radeći na seriji shvatiš da ti je pored partnera na sceni i kamera partner, pa moraš malo da se "denfuješ", da ne vičeš, da ne praviš ekspresivne pokrete, jer kamera to ne trpi. Takođe hiperprodukcija je posebna stvar. Sve se radi odjednom. Danas snimamo prvu i treću epizodu, sutra početak pete i scenu iz četvrte. Potrebno je da budeš jako koncentrisan da bi održao nivo u takvom kreativnom haosu. 

P. Klaić