Društvo / Intervju
Ples, trauma i umetnost kao lek: "Da li sam ti ikad rekla?"
Umetnost, u ovom slučaju teatar, često je jedini prostor u kome se obraća pažnja na teške teme koje su u našem društvu gurnute pod tepih. "Da li sam ti ikad rekla?" bavi se traumatičnim iskustvom seksualnog zlostavljanja dece, a kroz scenski pokret i audio-zapise glumica Aleksandra Arizanović prenosi tešku sudbinu devojke Ane. Aleksandra je nagrađena za najbolje glumačko ostvarenje na ovogodišnjem pozorišnom festivalu u Kotoru, prema mišljenju stručnog žirija.
Odakle je došla ideja da se ovako teška tema obradi kroz predstavu?
Ova tema je jako važna, a vrlo je lako okrenuti glavu od nje, jer je mnogo neprijatno i nezgodno ulaziti u sve to. Jako je bitno da se makar negde ta tema valjano obradi i da se makar malo podigne svest ljudi o tome da je seksualno zlostavljanje dece zapravo vrlo česta stvar. Predstava donosi priču o devojci Ani koja kroz audio-zapise upućene mlađoj sestri Sofiji progovara o višegodišnjem zlostavljanju.
Kako je sve to zajedno preneto na scenu?
Obe sestre, i Ana i Sofija, bavile su se plesom. Naša ideja je bila da Anina sestra Sofija, koja je nastavila da se bavi plesom, i dalje ima mogućnost da svoje telo koristi slobodno, nesputano, te da od toga može da napravi i nekakvu umetnost. Ona, zapravo, svojim telom priča priču koju je doživelo drugo telo, odnosno telo njene sestre, koja o tome u nekom trenutku može ili ne može da progovori.
OBRATI PAŽNJU
Predstava, odnosno tvoje izvođenje, nagrađeno je na Kotorskom festivalu. Šta za tebe znači ta nagrada?
Za mene je ta nagrada još jedno priznanje da je ovo što radim kvalitetno i da ljudi prepoznaju kada se punim srcem i celom dušom radi nešto do čega nam je stalo. Meni je to potvrda da sam na pravom putu i da priča zapravo dopire do ljudi kroz instrumente koje mogu da iskoristim.
Često umetnici biraju teme koje su veoma teške. Međutim, desi se da daroviti umetnici svojim izvođenjem nekako zamaskiraju težinu o kojoj pričaju. Kako ste balansirali te dve stvari?
Mislim da je cela ideja i poruka jako bitna. Ta zamka može da se izbegne time što se do kraja i vrlo detaljno bavimo temom, odnosno sadržajem za koji želimo da dopre do publike, dok je umetnički izraz na sceni zapravo samo sredstvo koje će omogućiti da ta priča i tema dopru do ljudi. Tako da to uopšte nije prepreka, niti nešto što bi moglo da navede ljude na drugu stranu, već je na neki način pomoćno prevozno sredstvo kojim ono što želimo da kažemo stiže do srca, duša i umova ljudi.
Osim ove predstave, pretpostavljam da si angažovana i na drugim projektima. Šta ti je trenutno aktuelno?
Zaposlena sam u Kraljevačkom pozorištu, gde sam deo ansambla. Uskoro ćemo spremati i novu predstavu sa rediteljkom Mašom Pavlović. Tome se jako radujem i to je ono što sledi, a što bih sada mogla da najavim. Tu je još jedna predstava koju sam radila sa Mašom Pavlović, ne kao glumica, već kao osoba koja pomaže pri scenskom pokretu. Ta predstava pod nazivom "Žena veže rep" imaće premijeru 29. avgusta u Beogradskom dramskom pozorištu.
Razgovor sa Aleksandrom poslušajte ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: FEP festival, Bačka Palanka
