Lea Blaško - dve kuće i porodice

  “Neoplanta” nije pretenciozna, iako je dinamična i napadna, ona te kroz glumce gleda pravo u zenice, jer znaš da te se tiče sve o čemu vrišti sa bine. Zaboga, pa ti si deo priče, jasno ti je da imaš svoje mesto u njoj, jer kako je sam pisac rekao “to je zapravo roman o svačijoj istoriji” 

   Univerzitetski grad. Fakulteti, rektorati, dekanati. Indeksi, formulari, rokovi. Pivo, pivo i ređe sokovi. Ali šta svi mi zapravo znamo o tome kako žive desetine hiljada studenata među kojima se krećemo svaki dan. Ne zalazeći ovoga puta u kvalitet obrazovnog sistema Srbije, pitali smo jednu specifičnu struku, kako to izgleda odrasti na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Glumci klase na mađarskom jeziku profesora Đerđa Hernjaka i Margarete Tabotoši, sve više se odaljavaju od početka četvrte i završne godine, a bliži su ulazu u Novosadsko pozorište (Ujvideki szinhaz). Generacije mladih sa mađarske klase svoje prve ozbiljnije uloge ostvaruju baš u ovom teatru, a on je trenutno, realno, jedan od - najrečitijih.

   Jedna od četvoro glumaca sa četvrte godine Lea Blaško, baš ove jeseni se suočava sa prilično velikim izazovom za studenta – izaći iz učionice pred publiku pozorišta čije predstave briljiraju na skoro svim takmičenjima, a glumci se retko vraćaju sa festivala bez nagrada.

   “Dobro je što nas zovu da radimo sa njima, jer možemo da vidimo i osetimo sve ono što je do sada bila samo teorija, ono što smo samo zamišljali da postoji. Sve si to nekad čuo, ali zapravo pojma nemaš kako ćeš i šta ćeš kad se jednom upale reflektori na takvoj sceni”, priča za O radio Lea. Kako je objasnila, sve ono što se dešava iza kulisa, a što je publici nevidljivo, je čitav splet akcija, uigrana ”koreografija”, tim ljudi svaki na svom mestu i jasna podela zadataka dok čekaš svoj momenat da izletiš na binu.

   Za akademce je ulazak u pozorište važan jer tada počinju da rade i sa drugim rediteljima, osim profesora, na kojeg su navikli i koga poznaju toliko dobro da su prakticno postali porodica. Izlaze izvan “ta četiri crna zida” učionice, gde se odjednom živi od ovacija i dužine aplauza iz mraka.

    “I kada konačno dobiješ priliku da radiš u pravom pozorištu, počinješ gotovo automatski da primenjuješ sve ono što ti je profesor govorio i objašnjavao godinama, o tome da treba da poštuješ vreme, da budeš tačan kada dolaziš na posao, odnosno na probe, da se navikneš na to da ćeš više puta morati da ručaš u pozorištu i da nećeš stići da odeš do kuće. Zapravo na akademiji naučiš mnogo toga, ali dok se ne desi pravo pozorište nisi uopšte siguran da to zaista i znaš. Međutim, to je sve ostalo u glavi i počelo je prirodno da se dešava. Biti na odseku za glumu je jako specifično, jer od prvog dana provodiš veći deo života u toj učionici (čitaj od osam ujutru, pa ponekad i do ponoći). Tamo na kraju odneseš svoju četkicu za zube, šolju, jastučić, muziku i sitnice, tamo je tvoja kuhinja, tvoja dnevna soba i, na neki način, tvoja kuća”, rekla je Lea.

   Ova mlada glumica postala je deo ansambla jedne od najpopularnijih predstava Novosadskog pozorišta “Neoplanta”, koju je režirao Andraš Urban po motivima istoimenog, još prilično svežeg romana vojvođanskog pisca Lasla Vegela. Predstava je premijerno izvedena u februaru ove godine, u junu je nagrađena kao naj predstava 59. Sterijinog pozorja, a u novembru se na blagajni i dalje traži karta više.

   “Neoplanta” nije pretenciozna, iako je dinamična i napadna, ona te kroz glumce gleda pravo u zenice, jer znaš da te se tiče sve o čemu vrišti sa bine. Zaboga, pa ti si deo priče, jasno ti je da imaš svoje mesto u njoj, jer kako je sam pisac rekao “to je zapravo roman o svačijoj istoriji”. Lea je našla svoje mesto u toj istoriji, i sada kada je opuštenija na sceni posle nekoliko uspešnih igranja, lako joj je da govori o prvoj nervozi i vatrenom krštenju.

   “To je bio veliki izazov, jer sam zapravo nsledila ulogu koju je do tada izgrala druga glumica i za samo nekoliko dana sam trebala da budem spremna. Kada naslediš ulogu, nisi od početka učestvovao u procesu kreiranja predstave, pa emocije dolaze brzo i brzo moraš da u sebi pronađeš lik koji igraš. Nisam mogla ni da zamislim da sam sposobna za tako nešto. Posebno je snažan osećaj kada dobiješ ulogu u tako prestižnoj predstavi, koja je već osvajala brojne nagrade. Kada sam prvi put izašla pred Neoplantinu publiku, zapravo smo igrali u Podgorici na jednom festivalu, a nepoznata scena i okruženje su dodatno povećali tu tremu i nervozu. Međutim, stariji i iskusni glumci su zaista bili divni, i pružali neverovatnu podršku”, rekla je Lea.

   Na klasi profesora Hernjaka sa istom tremom i izazovima bore se još troje mladih studenata, koji su takođe dobili priliku da svoje znanje isprobaju i pokažu na daskama ovog profesionalnog Novosadskog pozorišta. Leina druga porodica su i Nora Molnar, Armin Ric i Čongor Berta. Novosadsko pozorište je na korak od centra grada, a sve predstve su titlovane na srpski jezik.

   Maja Leđenac