Gluma je život, ne profesija

Pozorište Promena može se pohvaliti da ima predstavu koja se rasproda čim se nađe na repertoaru. U pitanju je predstava "Tri zime", u režiji Jasne Đuričić. Glumica Isidora Vlček učestvuje u ovoj predstavi, a sledeće nedelje ima premijeru predstave "Debela". Ona je za Oradio ispričala na koji način se ljubav prema glumi neguje od malih nogu, ali i kako je to biti mlada glumica koja je tek izašla sa akademije.

foto: Ana Bokan

Tvoja mama je operska pevačica i zbog toga si od malena na daskama. Kako si ti tokom odrastanja prihvatila te daske?

Možda je bolje da kažem kako su one prihvatile mene (smeh). Kao dete operske pevačice, oduvek sam u pozorištu. Tamo sam kao kod kuće, potpuno logično i prirodno. Prvi put sam igrala sa šest godina, malog dečaka u operi Madam Baterflaj. Iako se ne sećam mnogih stvari iz svog detinjstva, toga se živo sećam. Znam koliko sam bila zbunjena, ali mi je u isto vreme bilo jako lepo. Onda se to nastavilo. Što bi moja mama rekla, kad se jednom pelcuješ na pozorište, ono je kao droga, ne možeš da se skineš. Džabe. Šta god ti uradio.

Želela si da upišeš srednju glumačku školu, međutim, shvatila si da to ne postoji i morala si da se opredeliš za nešto drugo. Kako si održavala tu ljubav prema pozorištu?

Čim sam došla u Srednju muzičku školu "Isidor Bajić", odmah sam rekla 'hajmo da otvorimo dramsku sekciju' jer se to mora, to uopšte se nije dovodilo u pitanje. Moj tadašnji profesor književnosti Marko Suharevski me je podržao u toj ideji. Uradili smo u mojoj prvoj godini mjuzikl. I još jedan sledeće godine sa većom produkcijom. Imali smo premijeru u Pozorištu mladih. Bilo je 700 ljudi. To je bilo jako veliko i važno u tom trenutku i bilo je na zavidnom nivou. Ja sam na to jako ponosna. Odmah posle srednje škole upisala sam Akademiju umetnosti u Novom Sadu. 

Zašto Akademija umetnosti u Novom Sadu, a ne u Beogradu?

Izašla sam na prijemni i u Beogradu. Poklopilo se da mogu izađem na oba. To su neke više sile koje određuju da li će od nas upiše glumu i kada. Ne postoji sistem, ne možeš ništa da znaš unapred. Na prijemnom možeš samo da se potrudiš i da daš najbolje od sebe. I tako sam upisala ovde u Novom Sadu. Celo studiranje bilo je u isto vreme divno i stresno. Ali ono što nas je naša profesorka naučila je bogatstvo.

foto: Dušan Jocić

Bilo je padova i uspona, kada pogledaš pet godina studiranja sa masterom, šta je ono što ti prvi padne na pamet, čemu te je naučila Akademija?

Da, bez obzira na to koliko je bilo teško studiranje i koliko je objektivno komplikovano baviti se umetnošću, jer je umetnost uvek bila nekako skrajnuta, nekako kad sam na sceni, kada je tu publika, kada zajedno pričamo priču i kada se u tom međuprostoru desi predstava, tada osećam da sam tamo gde bi trebalo da budem i ništa drugo nije važno. Što se tiče akademije i celokupnog studiranja, rekla sam mojoj profesorki kad sam došla na prijemni za master: 'profesorka, ja pojma nemam zašto ali ja samo znam da me je Univerzum, Bog ili kako god hoćemo da ga nazovemo, poslao da budem glumica' i to je to, to je sve što znam sad. Zašto je to potrebno ovom svetu, ne znam, ali verovatno će vreme pokazati.

Zašto si otišla u Ameriku na work and travel program?

Zato što sam morala nešto da promenim. Prve dve godine na Akademiji bile su mi mentalno naporne. Imala sam osećaj kao da sam nestala. Studirala sam od kuće, 22 godine se ništa nije menjalo. Srednja muzička škola - od kuće, fakultet - od kuće, sve je isto. Danas, kad razmišljam o tome, fascinantno mi je da sam uopšte otišla u Ameriku. Kada sam otišla u Njujork i shvatila sam da sam nebitna, i da nikog nije briga za mene. To me je zapravo nadahnulo, ne razočaralo. Jedino koga je briga za tebe si ti sam. Onda sam se vratila i počela da gledam na život sa većom lakoćom.

Šta je ono što utiče na tebe kao glumicu?

Ono što te čini glumcem, ono što će mene činiti glumicom je zapravo vreme. Kilometri, što bi rekla moja profesorka. Što više igram, istražujem, učim kroz rad, o poslu, o životu, kroz posao. Ja imam tu privilegiju da je moj poziv jednako život. To je ono što je zanimljivo. Sve se priče koje pričamo su se negde već desile. I kako god okreneš mi se bavimo čovekom.

foto: Ana Bokan

Pomenula si kilometre, koji su do sada tvoji?

Ovo što ću sad reći, posebno je značajno za ljude koji će tek izaći sa Akademije. Prva uloga, koju sam dobila tokom četvrte godine, bila je na audiciji u SNP-u. To je bio prvi kasting posle mnogo godina koji je održan u SNP-u. Tada je nisam dobila za predstavu za koju je bio kasting, već za drugu, "Dopler" u režiji Aleksandra Popovskog. Odmah posle te premijere bio je kasting u Narodnom pozorištu u Subotici za predstavu "Ukroćena goropad" u režiji Olje Đorđević. Subotičko narodno pozorište, često organizuje kastinge. To vrlo retko i zato ne propuštam priliku da ih pohvalim za to. Trenutno sam u procesu pripremanja predstave "Debela" u režiji Emilije Mrdaković u Pozorištu mladih. To je lutkarsko glumačka predstava za tinejdžere. Dobila sam je tako što je Emiliji trebala punačka mlada glumica, da igra Debelu. Na kraju se ispostavilo da te kile koje su meni uvek bile problem, one mi zapravo nalaze posao. Ljudi me zovu na kastinge za serije, za filmove, zato što sam okruglasta, jer se razlikujem od drugih glumica. Posle ove predstave imam razne planove, ali puštam da život donese ono što je najbolje za mene.

Kada si spomenula šta će biti posle, kakva je budućnost mladog glumca u Srbiji?

To je isto kao kada bi me pitala 'kako ti se čini budućnost bilo kog mladog čoveka u Srbiji'. Ne znam. Moj deka je umro kada je imao 87 godina, ali do poslednjeg dana nije gubio nadu da može da bude bolje. Ako on nije gubio nadu sve te godine, zašto bih je ja gubila sad? Za sada sam jako zahvalna na tome gde sam, šta radim i što imam prilike da se bavim svojim pozivom. U trenutku kada shvatiš da ti život ovde ne odgovara i da ti je negde drugde bolje, uvek možeš da odeš. Svakako te tamo ništa ne čeka. Ja sam ovde krenula u nekom pravcu ali istovremeno ne znam šta će biti sutra. Trudim se, koliko god je moguće, da se ne opterećujem budućnošću a u ovom trenutku dajem svoj maksimum pa ću da vidim šta će život da donese. Većina mladih ljudi, u našim godinama, dođe do zaključka da jedino što imamo je ono što je sada. Ne vredi puno razbijati glavu o tome šta će biti i to je misao koja me trenutno vodi.

S. P.