Lemijeva knjižara

    Lemijeva knjižara, u sred Grbavice, pa još kod pijace. Milina. A milina je i to što je ova Lemijeva potpuno drugačija od drugih. Razlika je u duhu onih koji je vode. Lemi, knjižar, domaćin, onaj koji sa osmehom dočekuje i ispraća svakog ko nabasa na ovo carstvo spokoja među najlepšim mirisom na svetu. Mirisom knjiga. Lemi nam želi dobrodošlicu.

  Ko je Lemi?

  - Neko ko se pronašao u ovom gradu, upoznao ga, zavoleo i ima sreće da uspeva i neki mali trag ostavi u njemu. Trag čisto zato što ga dovoljno voli i stalo  mu je do njega. Trenutno, Lemi je knjižar.

  Otkud ideja o Lemijevoj knjižari?

   - Baš otud što sam tenutno knjižar, otud i knjižara. Mislim da je svakom čoveku dato barem nekoliko talenata, za razne neke stvari. Jedan od talenata, ovo je neskromno, koji je meni dat je za knjižarstvo, zašto, zato što volim knjige i ljude, a mesto gde se ljudi nalaze baj difolt jeste knjižara.

   Prvi razlog za nastanak knjižare je to što sam u jednom trenutku shvatio da nemam više prava da zanemarujem taj talenat, znači to što mi je dato da treba da podelim sa drugima. Drugi konkretan motiv je bio taj da mi ne pada na pamet da pristanem da je sve onako kako nas se zasipa, da ne može drugačije, da nema šanse, nema nade, da mora ovako, da svi tako...pa ne pada mi na pamet da pristanem na to.

   Šta možemo pronaći u Lemijevoj knjižari, a što ne možemo u drugim?

  - Pa ne znam, kažite vi meni. Često ljudi umeju da nađu nešto za šta ni ja ne znam da ima, iskopaju jednostavno. Njima se prikaže ovde, a u ovoj knjižari umeju knjige nekako i da se kriju kad ih tražim, a znam da nisu nestale. Ali u tom trenutku kada je tražim nema je, i to se dovoljno često dešava, pa i spominjem ne kao neki izuzetak nego maltene kao pravilo, tako da mi treba više pomoćnika da se pronalaze te neke knjige.

   Na koji način dolazite do knjiga?

   - Malo poznatom Braunovom metodom nalaženja, šalim se. Naime, nešto otkupim, ljudi poklone, nešto neće da bace pa nije ni poklon, a ni kupovina, nego eto da se spase od propadanja, nestajanja. Otprilike to je to. Cunjanje, pronalaženje. Moju suprugu je jedna naša prijateljica srela idući prema biblioteci. Znači moja supruga ide u biblioteku, član je. Ova prijateljica nije mogla da veruje. Kupujemo knjige i za svoju biblioteku i za ovu knjižaru, nikad dosta.

  Da li možete da povučete paralelu između ostalih knjižara i vaše? Ovo što se nalazi u vašoj je i subjektivni za izbor knjiga?

   - Tako je. To je moj neki, kako da kažem, lični doživljaj. Ja bih voleo da knjižara izgleda i funkcioniše ovako nekako. Ima jedna knjiga, Direktor voli kisele bombone. Pa je napravio fabriku bombona ali nije mu baš išla prodaja, jer ljudi nisu kupovali. Eto napravio sam paralelu neku sa knjigom jednom i sa jednim slučajem.

   Što se ostalih knjižara tiče, ja već odavno, maltene odpočetka, ne vidim nikakvu konkurenciju niti bilo šta takvo između knjižara. Svi mi jedno isto radimo, svako na svoj način, svi baratamo knjigama. Moje kolege a i neki prijatelji među njima, zovemo jedni druge. Ako Jelena traži neku knjigu, a nema je kod mene ili je tamo negde jeftinija, onda nazovem, proverim gde ima, a tako i oni rade isto.

    Ali u Lemijevoj knjižaru za razliku od većine ne mora samo da se kupi knjiga, može se sesti, prelistati, popiti kafa i usput slušati odličan izbor muzike?

  - Muzika jeste jako važna. Kada  je nema ovaj prostor potpuno drugačije izgleda, ali zaista. I mislim da to nije samo subjektivni doživljaj, jer zaista je suvišno da govorim koliko je važna. Kad imamo kafe skuvamo je, čaj takođe. Ima gde da se sedne, čisto da bude opušteno. Ovo je u stvari neka ponuda. Da se vratim na tvoje prvo pitanje, za otvaranje ovoga. Zanima me taj mlad svet, dečurlija, i stariji i najstariji, gde da provode vreme. Mislim, ako je ponuda samo, ne znam ni ja, daj da ne spominjemo, da ne prozivam nikoga...A zašto bi samo to bila ponuda?

   Pa ja sam provodio vreme po knjižarama po dva tri sata, nije bilo gde da se sedne, nije smelo baš da se zađe za pult ili šta ja znam, tamo u neka vremena. Ali sam ipak išao i provodio vreme, cunjajući, gledajući u te naslove, prebirajući. Ovo je čisto neki moj način da ponudim ljudima gde mogu da provedu vreme. Uopšte se ne spominje kupovina, uopšte nije neophodna.

   Mislim jeste u nekom materijalnom smislu za opstanak knjižare, a ja ipak ne govorim o tome, to je kao prateća pojava, da tako kažem. Mogu i da upoznaju neke druge ljude koji su slični njima. Često ljudi misle da su jedino oni na taj način pametni ili ludi ili kako god bilo, pa su usamljeni. Ne. Ima istih takvih i to dovoljno i možda im bude baš lepo zajedno.

 Kakva je čitalačka publika danas?

   - Ima fenomenalnih stvari. Da spomenem mladića koji živi u nekom selu, ne sećam se kojem, da li je imao osamnaest godina, tako nešto. Došao je i pitao za neke japanske pisce, ali ne za ove najnovije popularne. I mi koji smo se u tom momentu zatekli u knjižari videli smo da to njega zanima. I reče dečko da nema sa kim da razmenjuje interesovanja, i eto nekako je došao i do nas.

   Pa je jedna gospođa, inače veliki knjigoljubac, kada je čula to poklonila mu je jednu knjigu. Odnosno, pitala ga je ako mu nije neprijatno, pošto je on imao novaca samo za jednu, da mu ona drugu pokloni, odnosno kupi. Ovo je jedna od sličica ali njih ima mnogo i ja baratam time. Takvim sličicama.

   Baš sam pričao o slučaju, 25.mart 1999.godine, veče pre toga je počelo bombardovanje. Ja odem na posao da vidim da li smo svi u knjižari, fizičko prebrojavanje. Na vratima se mimoilazim sa dve gospođe koje su bile u knjižari birale i kupile knjige. Nije bilo svetla, znači u polu mraku. To ne postoji, a ja sam to video, mi smo to videli i doživeli. Znači, ne da se čita nego se čita onako...

   I opet, šta se čita, tu može da bude zamerki, ali zamerki ima uvek i svuda. Ja se bavim onim što je lepo, dobro. I na taj način to podržavam. Ne baratam onim drugim. Ima mnogo onih koji barataju samo zameranjem, a ja ću ovim, dobrim.

   To je i naša preporuka. Svi u Puškinovu 40!

 Jelena Mijatović