Knjiga nedelje: "Bludni sin"

Čarls Bukovski se već decenijama unazad neposredno nameće kao obavezno štivo generalno, ali pogotovo za mlade, buntovne ljude. 

Šokantno vulgaran vokabular i teme o kojima piše funkcionišu kao neka vrsta udara adrenalina dok čitate njegova dela, skoro kao da čitate neku zabranjenu literaturu. U obimnom opusu Bukovskog možete naći i poeziju i prozu, a za Vladimira Skočajića Skoču se ipak ističe knjiga "Bludni sin".

Preporučujem ovu knjigu jer sam se u njoj pronašao kao klinac, slično kao što sam se pronalazio u nekim pesmama. Izbegavao sam da čitam lektire u srednjoj školi jer su me terali da ih čitam. Kada te neko tera na čitanje, jednostavno nije to to, a "Bludnog sina" sam slučajno sam našao, kaže Skoča.

"Bludni sin" je objavljen 1982. godine i prati Henrija Kinaskog, književnog alter ega Bukovskog lično, koji se pojavljuje u čak devet njegovih knjiga. Inspirisan, naravno, događajima iz života autora i obojen njegovim osobinama, Kinaski je pravi anti heroj petparačkih priča za kojeg nikada ne možete da kažete da li ga podržavate ili ga duboko, duboko osuđujete, a kritičari su ga čak poredili sa Frankenštajnovim čudovištem i Kafkinim Gregorom Samsom. Bilo kako bilo, "Bludni sin" je svakako postao jedan od klasika svetske književnosti, iako u njemu ne postoji ništa što je klasično, a ističe se i kao jedno od najbitnijih dela Bukovskog.

Potpuno sam odlepio kad sam prvi put pročitao "Bludnog sina". Bukovski je toliko bez dlake na jeziku i to je ono što je ostavilo utisak na mene. Definitivno mi je jedna od top 10 knjiga koje sam pročitao u životu, a pogotovo je treba čitati dok si mlad. Ja bih je iskreno stavio i u lektiru, kaže Skoča.

Inače, originalan naziv dela je "Ham on Rye", što je verovatno aluzija na Selindžerovog "Lovca u žitu" (Catcher In The Rye), koji je svakako obeležio mladost mnogim generacijama. A kako vreme prolazi, sve su veće šanse da će se i "Bludni sin" naći u istom rangu.

Sofija Balać