Intervju: Marko Šelić- Marčelo

Lom u čoveku je uzrok radnje

„Inače, izraz strani plaćenik je izmišljen iz nužde jer još nije pronađen domaći plaćenik"

    „Napet šou“ je knjigo-album, mnogi su to protumačili kao odličan marketinški trik za prodaju cd-ova, ti si to negirao...

  - Da, što se toga tiče ne pristajem, niti sam ikad pristao na prodaju mačke u džaku. I ja mislim da je to odličan marketinški potez ali ga nikad sebi ne bih dozvolio da je prazan i da nema sadržaja koji tu formu može da popuni i opravda.

   Dosta godina sam radio kao kolumnista u strip redakciji „Veseli četvrtak“ i nisam mogao da se posvetim tom formatu pisanja kao što sam želeo, pa sam se i uželeo i onda mi je nekako bilo zgodno da se te stvari spoje, da knjiga sadrži sve tekstove sa albuma ali da pored toga u sadržaj uđu i propratni tekstovi. Vrlo rano sam odlučio da tekstove ne pišem samo ja, nego da to budu ljudi različitih godina i profesija, a okupljeni sa namerom da zajedno promislimo aktuelno, ovde i sad.

   Na samom početku knjige pišeš o rijatili šou programima, koji su u Srbiji više od puke zabave. Ko su današnji idoli našoj omladini? Da li je rijaliti šou ekvivalent riznici kvazi idola?

  - Bojim se da da. Desila se zanimljiva situacija na jednom beogradskom radiju. Bio sam gost u emisiji kod jedne fine gospe koja je dovela ćerku koja je imala pitanja. Bilo mi je jako zanimljivo kako su majka i ćerka postavile jedno isto pitanje, bazično isto ali su se razlikovala ipak, i to ne malo.

   Naime majka me je pitala „kako si počeo da se baviš pisanjem“, a devojčica je pitala „kako si postao poznat?“. I ti tu vidiš kako se to namestilo kao imperativ, biti slavan. To je ona stara Bregina fora „pišite šta hoćete, samo stavite veliku sliku“. Meni je to naravno potpuno uvrnuto.

   Ima i toga u knjizi, ta opaska da je to krajnja metastaza onog čuvenog „hleba i igara“ koja glasi „igara...“ Fascinantna stvar je što je to kod nas toliko uzelo maha, da imaš ljude koji sede i ne rade ništa, a ti se ubijaš od posla i šaljes od svoje crkavice poruke da glasaš od 100 dinara plus pdv.

   To meni zvuči kao vrhunska prevara. Mi stalno tragamo za istinom ali, eto, nikada nismo saznali ništa čudno. Da se recimo neko noću oblači u lateks i biva superheroj, a preko dana je pevaljka, a pritom muškarac, pa kao hajde da vidimo kako ta osoba živi. To je ipak neka vrsta umetničkog prostituisanja.

   Ne možemo da pričamo o društvu i kulturi, a da ne spomenemo estradu. Poslednjih godina, što je novina, turbo folk je prerastao iz samog žanra u životni stil i devedesete su se vratile na velika vrata; odakle želja za vraćanjem u tako mračna vremena?

  - Dosta dobro i zabrinjavajuće pitanje. Da smo malo zlobni, mogli bismo da pomislimo da je Ivan Gavrilović nekakav vesnik nesreće. On uvek iskrsne kad se dešava nesreća u društvu i onda kao „200 na sat“ - čim to čuješ znaš da nešto ne valja (smeh). Ali svaku šalu na stranu, ako bismo se sad na trenutak igrali sociologa, mogli bismo da čujemo strašnu želju za životom punog reflektora, novca i ne treba tražiti objašnjenje nigde osim u tome.

   Plaši me da je to dobilo neke epitete bunta, da sada to nije više laka zabava. Pre nekog vremena sam video komentar, kada se dens vratio, neko je napisao „tako je, idemo sad da pokažemo narodnjacima“, ja sam bio u fazonu „oni misle da su to dve različite struje?“. I takva jeste situacija, ti u suštini imaš na muzičkoj sceni ili turbo folk ili ljutu alternativu.

   Kada ljudi kažu da je „Napet šou“ doživeo 6. tiraž, govori se o tome sa jednom pompom koja nije tačna. Kada neko to pročita stekao bi utisak da pričamo o 100 hiljada prodatih knjiga, a 6. tiraž znači da je dvanaest hiljaditi primerak negde u nekoj knjižari. To jeste laskavo ali u velikoj slici, u velikom problemu to jeste samo kap u moru.

   U pesmi „Šanker“ spominješ kako je ispijanje pića za šankom neka vrsta ispovedanja, nešto najbliže svetom Petru; šta ti nosiš kod svetog Petra na granicu?

  - Dotle došlo već? (smeh). Ja sam još u fazi kad se nadam da, kad smrt dođe, neću biti tu (smeh). Ne znam, mislim da je to kao što bi rekao strip scenarista Žodorovski, koji nije samo to, kad su ga pitali: „Ko ste vi, čime se bavite?“, odgovorio „mislim da to nije pitanje za živog čoveka“.

   Volim da verujem da čovek sve vreme postaje nešto. Sve dok si tu, bilo bi poželjno da nešto postaješ. Svakako šta god u tom koferu bilo, ja se nadam da ga tek treba popuniti.

   Iako su ti tekstovi veoma surovi i realni, ponekad mi se čini da iz realnosti prelaziš u blagi pesimizam. Da li si svestan da svojim tekstovima direktno utičeš na omladinu, zar ne misliš da tekstovima možeš potencijalno da ih demotivišeš? Mislim konkretno na pesmu „Laž“.

  - To je pitanje odgovornosti koje se sigurno nameće, ali ne sme da ode u ekstrem u kom autor postaje paralisan i počinje samo da razmišlja šta se od njega očekuje. Ta vrsta odgovornosti bi mogla da zasmrdi na tržišno istraživanje ali to onda nema veze sa kreativnom slobodom.

   U tom smislu ja radim stvari na način da ja mogu da stanem iza njih i da odgovaram. Ne treba u ovom smislu preterivati sa odgovornošću. Ovo je realizam sa elementima fantastike.

   Mislim da je najveći utisak na ljude ostavila pesme „Pegla“. Ogroman broj mladih energiju usmerava ka kvazi branjenju svega sto je srpskog, forsiranja srpstva i ćirilice, ali na krajnje destruktivan način; tvoj komentar?

  - To je to kako kažeš, nije problem u samoj odbrani, nije problem što neko oseća ponos što pripada nekoj naciji, samo je način problem. Evo još jedne staračke izjave ali "nisu klinci krivi", i to nije samo fraza, ja vidim to jer radim te tribine.

   Ćaskao sam o nekim gorućim temama sa mladima, i vidiš jedan žar. Ako skloniš na stranu neke izjave koje ne zvuče prihvatiljivo i smisleno, ono što ne možeš da skoniš jeste iskreni žar da se nešto promeni, da se pomogne.

    Koliko zdravo jedno društvo može da bude kad na poziciji potencijalne vlasti sede članovi desničarskih udruženja koji su poznati po svojim destruktivnim delovanjem?

  - Oooh draga, divne li teme. Ja sam iskreno zbunjen, jer ne mogu da se snađem oko reči "izdajnik" pa bih voleo kad bi „gospodar“ mogao da nam definiše šta je, jer se već gubim. Ranije je čovek bio za ratove, osvajanje sveta, ultra desničarski sa radikalima. Ja sam i tad mislio da je Evropa taj put, doduše nisam nikad bio strastven po tom pitanju.

   Kaže „to misle samo izdajnici...“, e sad kad ide u Evropu, sad on viče za ove prve „e vi izdajnici“. Pa jel' mogu nešto da uradim, a da nisam izdajnik? Inače izraz "strani plaćenik" je izmišljen iz nužde jer još nije pronađen domaći plaćenik.

  Da li sebe smatraš primerom koji pokazuje da se može uspeti? Imaš gomilu albuma iza sebe, knjiga, svirki... ili si i ti uvršten u pesmu 20 hiljada?

  - Sebe ne bih, ja radim kao on. Mene ne potresa ta vrsta priče, ja radim pa radim, ali ne davim ljude po medijima. Ali najozbiljnije rečeno, moja okolina ume da se zabrine oko toga, jer umem strašno malo da spavam a strašno mnogo da radoholišem i lepo je čuti ako neko moje dosadašnje rezultate smatra uspehom.

   Jednostvno jako mnogo truda i energije mora da se uloži ovde i ne smeš da staneš sa tim nikad. Pogotovo u toj eri opšteg pada pažnje, ako te nema i ako nisi u glavama ljudi dovoljno dugo onda svi prethodni radovi padaju u vodu. U srži svega toga je stvaralaštvo i nema ništa bez rada.

To može da bude i savet našoj omladini?

  - Ne ne, savet je da upišu Megatrend (smeh)

   U pesmi „Šurda“ dosta kritikuješ medije i javni servis. Po kome se mediji oblikuju i da li naše društvo toliko stagnira kad mogu stalno da nam repriziraju jedno te isto?

  - Baš sam od toga krenuo u svojoj knjizi. Malo deluje nesinhronizovano da u trenutku kad je opšta priča da smo krenuli napred, gledaocu se poručuje da je sve ono što je dobro iza: naše emotivno uporište je iza, ono što je dobro već nam se dogodilo, dobre serije su tamo, dobar život je tamo. Ovo što živimo je nekakav tumor na tkivu vremena, nije uopšte trebalo da se desi. Ne razumem taktiku, ako je uopšte ima.

   Pokrenuo si veoma bitnu temu na novom albumu, a to je trafiking ljudima. Koliko je naša omladina svesna opasnosti? Meni se ipak čini da mladi misle da se to dešava samo tamo negde daleko?

  - Pesma „Čep“ je pisana iz vizure nekoga koji isto ne zna ništa o tome. Njihova ideja je i bila da se nekim drugačijim sredstvima stigne do ljudi, da se digne svest. Rade i ja smo se odazvali pozivu i kad smo razmišljali o tome kako prići toj temi bili smo pri ideji da ta vrsta pesme, ako ne napravi ništa u stomaku slušalaca, onda ništa nije uradila i promašila je temu. Ovo mora da stvara teskobu, neprijatnost ili ništa. S obzorim da smo i sami bili zatečeni, zamolili smo žene iz Astre da nam daju tu svoju dokumentaciju na čitanje.

   To je bitno u ovom momentu zato što mnogi mladi sada traže posao u inostranstvu?

  - Upravo to, prvo smo razmisllili koja sila natera čoveka da ode, do toga šta se tamo desi, pa do finiša kad se glavni junak spase ili ne spase. Ono što mogu da kažem jeste da svaki podatak koji se čuje u pesmi „Čep“ nije izmišljen, sve je to zapravo iz prave dokumentacije, a mnogo toga nije moglo da stane u pesmu.

   Kroz rad jasno i glasno izražavaš stav o gorućim problemima, koliko ćes još moći da crpiš ideje iz tog izvora?

  - Dobro pitanje za kraj jer mi daje mogućnost da objasnim. „Napet šou“ kao ni bilo šta pre toga nije zapravo tako fokusirani na društvene probleme. Ono što me zanima jeste lom u čoveku, silaženje u čoveka je moj opis kreativnog procesa. Lom u čoveku je uzrok svake radnje.

   Ne brinem iskreno o tome, iako ti ljudi koji prate samo deo ovoga što radim verovatno misle da priželjkujem nesreću ali, gle čuda, to naravno nema veze s mozgom (smeh), vrlo bih radosan bio da takve pesme prestanu da postoje.

Lea Kotlica