Gradsko lutanje kao radni odnos

Roman koji se piše u hodu ne zahteva brojanje koraka nego samo pažljivo posmatranje okoline. Izdavačka kuća Besna kobila najavljuje skori izlazak iz štampe drugog po redu romana u njihovoj ediciji Posebna izdanja – "Nema oaze" Bojana Savića Ostojića (Beograd) za koji smo uvereni da, uprkos naslovu, predstavlja pravo osveženje na domaćoj književnoj sceni. Poput ličnog "road movie" sinopsisa, svaka rečenica predstavlja jedan filmski frejm dok je čitalac u direktnoj ulozi reditelja. 

Krajem 2017. objavio sam kratki roman pod imenom "Punkt". To je, zapravo, jedna rečenica na osamdeset strana. Mi nemamo kulturu objavljivanja tako kratkih formi. "Nema oaze" se na neki način nadovezuje na moje prošlo izdanje. Mogu da kažem da ispunjava srpske uslove za roman.

Šta to znači?

Opaska se odnosi na dužinu jednog pisanog dela. Standard koji nije javno proklamovan. Zato mogu da kažem da je ovo moj prvi roman za srpsku publiku.

To si uradio svesno?

Nisam ništa pakovao svesno. I ova knjiga je pisana aktivno i bez predumišljaja – nisam seo da napišem nešto, precizno ga unapred odredivši. Tek sam posle, čitanjem, shvatio šta bi to moglo da bude. Na primer, gro čitavog teksta knjige "Nema oaze" nastao je u jednom danu, u tom danu koji se upravo spominje u knjizi.  Ono što je tom naslovu dalo obim i dubinu je činjenica da sam taj tekst pročitao godinu dana kasnije prilikom mog boravka u Frnacuskoj, kada sam knjigu dopisao.

Kako bi ti žanrovski okarakterisao svoj novi roman?

Ja bih ga odredio kao roman - šetnju. Najprostije. Čak sam imao i jednu formulaciju: Povest s nogu. To je taj neki road trip u zatvorenom prostoru koji odgovara prostoru grada. Ali, samo na nogama! Nema korišćenja točkova. Možda ču u nekom sledećem romanu da sednem u neki autobus, ko zna...

Da li su te šetnje, kao inspiracija, metaforične ili realne?

To su vrlo konkretne šetnje. Tome sam se pre svega posvetio, iz potrebe da vidim ono što se dešava oko mene i sa čime se sve susrećem. Onda sam poželeo da se izrazim, ali bez posredništva nekog sigurnog književnog jezika. Šta mi je bilo najbitnije? Susret sa onim na šta nailaziš prvi put. Zato je važno da budeš u stalnom kontaktu sa tlom. Naravno, nisam ja to izmislio. Ima pisaca koji su razmišljali na sličan način, tj. koji su želeli više da pokažu, da te nateraju da progledaš, nego da te zaguše svojim jezičkim umećem. I među današnjim piscima uvek više cenim ove prve. Jedan od takvih uzora sigurno mi je Peter Handke. On ima taj road trip roman, "Kratko pismo za dugo rastajanje" koji se bavi putovanjem kroz Ameriku. Dok sam pisao roman, bio mi je potreban ton pripovedača koji se ne zaustavlja mnogo, koji ide nepovratnom putanjom i samo usput beleži ono što sretne.

"Oslonjen na vid i hod, roman Nema oaze mapira granice i svojstva savremenog sveta, kao i za njega nužnog pojedinca. Bezmalo drsko poverivši pripovedanje registru čulnog i opažajnog, 'Nema oaze' radnju naizgled pokrenutu jednom posebnom, fetišistički posvećenom potragom, parabolično ukrupnjava u jednu od najvećih priča među pričama: onu o svrsi i prirodi našeg puta. U ovom slučaju, nepostojanje oaze i optimalnih društvenih ekosistema ne nalazi se samo na početku, sredini ili kraju misaone ili fizičke šetnje, već u sigurnosti činjenice da, ako nema oaza, nema ni fatamorgana koje smo često skloni da poturamo sebi kao mesta predaha na takvom putu.” – iz recenzije Jelene Nidžović.

Šta je onda vezivno tkivo tih stranica? Da li je to neki lik, osećaj ili nešto drugo?

Čitav roman je ispripovedan u prvom licu, a neka zajednička niti bila bi baš "gledanje". Oko. Posmatranje, najprostije rečeno. To je bio pokušaj da kroz pripovedača dočaram kako čovek može da što više isključisubjektivne predrasude i da ono sa čim se susreće i što vidi primi što nevinije. Preovlađuju opažanja, ali bez onog a što smo naučili, bez upliva tih stvari o kojima od ranije već nešto znamo. Opažanja kakva bi napravilo dete.

Koliko si i da li si sebe želeo da inkorporiraš u ovaj tekst?

Mogu da kažem kako je polazište za ovaj tekst bilo lično iskustvo. Sa druge strane, ja se nisam zadovoljio time da kažem kako je to jedan lično moj dan. Želeo sam da u tog subjekta uiljem karakteristike koje bi ga predstavile što bezličnijim. Pitao sam se kako bi izgledao jedan dan isključivo posvećen pažnji. Po merilima sveprisutnog i trenutno vladajućeg neoliberalnog sistema, to bi bio besposličar koji luta po gradu. Zato sam osmislio lutanje po gradu koje traje otprilike kao radno vreme. (ps: ovo je tačna brojka; od 10 do 19:31). A tu su i moji zajedljivi komentari. Pošto se moj novi roman ovih dana čita na Trećem programu Radio Beograda, po prvi put sam sve to doveo u vezu sa piscima kao što su to Edvard Limonov ili Čarls Bukovski. Nisam imao ideju da ću napisati bitnički ili antiliterarni roman. Dok sam slušao dikciju spikera sa radija, čuo sam taj filmski ritam u knjizi "Nema oaze". Video sam to neprekidno kadriranje.

Da li ti je ta filmska logika pomogla da roman napišeš za veoma kratko vreme?

Upravo. Ja sam sebi možda i zabranio da pišem na odloženo. Šta to znači? Neki suštinski rukopisi kojima sam se posvetio najčešće su nastali od toga što sam se u određeno vreme našao na određenom mestu. Meni je jako važan taj momenat početka – inicijalna kapisla koje nisam ni svestan. Interesantno je da najčešće to ne osetim ni tokom pisanja, tek na kraju procesa. Ali, ne dešava se to često. Zato moraš da čekaš te nepredvidive stvari, jer samo onda je nepredvidivo sve ono što može da proizađe iz tebe.

Nekoliko puta smo pomenuli film. Da li u glavi imaš neku svoju filmsku ekranizaciju ovog teksta?

Pa nemam. Evo, pomislio sam na Handkeovu knjigu "Golmanov strah od penala". U pitanju je jedan od omiljenih naslova pomenutog autora, a tu je i filmska ekranizacija Vima Vendersa, koja nije moj omiljeni film. Zato bih voleo da moj čitalac zamišlja film dok čita. I to mi je dovoljno.

Izdavačka kuća Besna kobila prvenstveno se bavi strip izdavaštvom, ali je uspešno krenula i sa objavljivanjem romana. Koliko ti prija jedna takva šira uređivačka politika?

U ediciji „Posebna izdanja“, Besna kobila nastoji da pronađe nešto što je blisko već oformljenoj izdavačkoj politici i poetici, zasnovanoj na stripovima. Sve u svemu, imam utisak da se nalazim u dobrom društvu.

Dušan Majkić