Ivana Pejak: Dobra fotografija mora da ima poruku

Ivana Pejak, mlada fotografkinja iz Novog Sada, ušla je u uži izbor prestižnog svetskog fotografskog takmičenja Sony World Photography Awards za ovu godinu. Inače, ove godine su na adresu Svetske organizacije za fotografiju pristigla 230.103 rada iz 186 zemalja širom sveta, a Autoportret devetnaestogodišnje autorke našao se u trci za najbolji "omladinski portret" (Youth Portrait). Pričali smo sa njom o tome kakvi su njeni stavovi o fotografiji kao o umetnosti u današnjem svetu, ali i da li sprema neke nove fotografske projekte.

Počela si da se baviš fotografijom vrlo mlada, šta je bilo to što te je privuklo kod ovog medija?

Slučajno sam jednom uzela kućni fotoaparat i krenula sam da fotografišem sve što me okružuje. Prvo me je privukla makro fotografija, kao i većinu ljudi koji kreću da se bave fotografijom. Delovalo mi je kul i profesionalno to zamućenje pozadine, a onda sam krenula da nosim aparat svuda sa sobom.

Da li se sećaš kako je izgledala prva fotografija kojom si bila u potpunosti zadovoljna?

Sećam se jedne fotke zalaska sunca, nije bila ništa posebno sada kada razmislim o njoj, ali to je tad bilo popularno fotkati. (smeh) Bila sam ponosna i na jednu fotomanipulaciju koju sam uradila na samom početku mog interesovanja za fotografiju. Radila sam je u fotošopu dugo i svi su bili oduševljeni rezultatom.

Tvoj autoportret je prošao u samo finale Sony Photography Awards za 2016. godinu. Šta za tebe znači taj uspeh?

Mnogo mi znači, verujem da bi svima značilo jer je zaista veliko priznanje ući u finale takvog takmičenja. Sjajno je biti primećen među toliko ljudi, fascinantno mi je što me svi moji prijatelji bodre i što shvataju značaj onoga što radim. A za dalje... Videćemo. I ovim dosadašnjim uspehom sam prezadovoljna.

Kroz svoj rad se baviš uglavnom portretima, a fotografisati ljude nije nimalo lak zadatak. Kako si se odlučila baš za taj način rada i šta je to što te privlači kod nekih ljudi da poželiš da ih fotografišeš?

Vremenom se menjao način na koji fotografišem ljude. U početku sam se fokusirala na bjuti i fešn fotografiju, a sada se ipak trudim da pokažem neku emociju u svom radu. Volim kod ljudi da uhvatim neki njihov specifičan pogled, a posebno mi je interesantno da prenesem hemiju između dvoje ljudi na fotografiju. Time se najviše bavim u poslednje vreme.

Koju osobinu svaki dobar fotograf mora da poseduje?

Upornost. Takođe, stalno mora da žudi za novim uspehom. Dobrog fotografa ne bi trebalo da savlada jedan veliki uspeh, jer uvek ima prostora za dalji rad. Verujem da je umetnicima nekad teško da urade to, pa često ostanu zaglavljeni u tom nekom cikličnom ponavljaju postupaka, ali uvek treba gurati dalje.

Šta za tebe čini kvalitetnu fotografiju?

Tehnički ne mora biti savršena, ali mora da prenosi neku poruku, emociju, da postoji nešto iza nje. Moramo da osetimo nešto kada je vidimo i ona treba da nam okupira pažnju.

Šta misliš, kakva je pozicija fotografije kao umetnosti u današnjem svetu kada nam je svima dostupna i kakva je njena budućnost?

Neko moje viđenje je da mnogo ljudi u poslednje vreme želi da postane fotograf. Ne mogu da kažem da ne može svako to da učini, ali mora postojati određeni osećaj za to. Nismo svi vizuelni umetnici, po tome se i razlikujemo kao ljudi. Treba imati osećaj za meru. Doduše, poštujem svakoga ko se trudi, treba uvek isprobavati nove stvari – i sama sam takva, zanima me stvarno sve i svašta. (smeh)

Postoje li neki fotografski projekti na kojima radiš?

Trenutno ne zato što imam drugih obaveza, ali smišljam priče i reportaže koje ću raditi u budućnosti. Nemam toliko vremena da se posvetim fotografiji, pošto između ostalog i glumim u predstavama i završavam srednju školu, pa mi se bliži prijemni.

Ali planiraš da nastaviš da se baviš fotografijom?

Da, naravno.

Kako vidiš svoj rad u budućnosti, čime bi volela da se baviš na nekom dugoročnijem planu?

Dopada mi se ovo što radim u poslednje vreme, međutim, takva sam da volim da istražujem i verovatno će mi se stil menjati. Ne mogu sa sigurnošću da odredim da li ću se baviti fešn fotografijom ili portretom, uvek sam ne znam između.

Za kraj, kada bi morala da izabereš jednog fotografa, domaćeg ili stranog, mrtvog ili živog, da mu budeš asistent, koga bi izabrala?

Ima mnogo fotografa koje cenim, ali prva osoba koja mi pada na pamet je Laura Zalenga. Ona je nemački fotograf i dopada mi se njen rad baš zbog toga što je između portreta i fešn fotografije.

Ivanin rad možete pratiti na njenoj Fejsbuk stranici, a ceo razgovor sa njom možete poslušati u produžetku.

Sofija Balać