INTERVJU: Remi (Elemental)

   Hrvatska grupa „Elemental“ zatvorila je ovogodišnji festival „Mesec ljudskih prava“ koji se bavio obnavljanjem srpsko-hrvatskih odnosa.

   Jedan od najpriznatijih ženskih vokala i em-sijeva sa regionalne hip-hop scene, Remi iz Elementala je na tribini u okviru festivala otvoreno pričala o srpsko-hrvatskim odnosima, i iskrivljenoj svesti koja trenutno vlada nad omladinom. Svojim iskrenim tekstovima često ume da kritikuje društvo ali i sam državni vrh. O tome koliko joj je drag Beograd i Božidarac gde „Elemental“ često nastupa ispričala je za portal O radija.

   -Beograd posećujem i privatno u nekim distancama, u principu ono što mi prvo padne na pamet kad se setim Beograda to je da je fakat Beograd grad zabave. Nekakav taj društveni život ovde cvate. Ponuda što se tiče tog nekog noćnog života bila je fakat nezaboravna. A što se tiče Božidarca i Elementala, pa da fakat smo tu svirali mnogo puta jer jednostavno bila je neka dobra suradnja koju smo ostvarili sa Duškom koji vodi program tu I onda po onoj nekoj staroj „zašto menjati pobedničkog konja“ ali mislim da smo sada zapravo i uvideli da bi možda mogli ići u veće prostore.

   Koliko se Hrvatska promenila od pesme „Iz dana u dan“ ?

    -Ni malo. Ni jedan miligram. Ista je situacija, neke druge boje su na vlasti ali je to zapravo reciklaža jednog te istog. Atmosfera koja vlada među ljudima je ista, još su možda ljudi nezadovoljniji ali to i dalje ne znači da će izaći na ulicu i pokušati da nešto promene. Ne mora se sve rešiti na ulici, postoje sad te neke demokratske metode. Ta pesma koliko je tematski bila aktuelna 2004., aktuelna je i 2014.

   Kada već pričamo o aktuelnosti pesama, koliko ste svesni da ono što pravite ostavlja dugotrajni trag na ljude?

    -Ono što je možda teško za shvatiti je da su sve te pesme nastale iz egocentrične potrebe da se izraziš i da izbaciš iz sebe svu tu kritiku i pohvalu. Kao kad te nešto muči i onda se nađeš sa najboljom prijateljicom i sve joj ispričaš. Zapravo taj papir koji trpi je nešto kao moja ispovedaonica. Super mi je kad se pogodi da smo ja i ostatak sveta na istoj talasnoj duljini i da onda pesmom koju sam ja napisala da bi meni bilo lakše, olakšam i još nekome. Pesmu „Malena“ sam napisala iz perspektive, da mogu da se vratim u vrijeme kada sam ja imala 15 godina i da mogu sebi da kažem neke stvari, što bih rekla.

   Mnogo si hvaljena od strane ljudi koji su uspešni u svetu hip-hopa…

   -Ne gledam ja to tako na taj način, šta ja znam. Ja radim to već 15 godina, i onda kad valjda radiš nešto toliko dugo onda prestaneš primećivati to kao neku posebnost nego to prihvatiš kao dio sebe.

   Kakvo je uopšte stanje na ženskoj sceni?

   -Što se tiče rep scene prilično siromašna, nekako su žene uvek zazirale od toga da repaju i ako jesu repale onda su to činile vrlo kratko. Neke kratko i nezaboravno a neke kratko i zaboravno, mada bolje da je tako i bilo. Nekako ja nisam radila distinkciju po spolu jer bi to bilo neki moj obrnuti šovinizam, nekakav paradoksalni momenat. Jer ja koja se bavim tom promocijom jednakosti spolova ne treba da naglašavam da sam ja ženski em-si i da tražim drugačiji tretman. Trebalo bi to biti bespolno, gledati da li je rima dobra, da li je pesma dobra i da li to sve zajedno ima smisla.

   To bi trebao biti jedini parametar a ne da li ja imam sise ili imam široku hudicu i najveći sam frajer na Balkanu. U početku možda jesam to posmatrala na takav način. Meni bi se digla obrva jer su dečki oko mene reagirali na mene čudno jer kao „šta, ti ćeš pevati?“ , ne ja ću repat’. Pamtim te ljude koji su bili osobito kritični pogotovo u samim početcima ali imala sam sreću što sam se rano upoznala sa Šatom koji je bio producent i MC i on mi je držao leđa kao i ja njemu.

   Da možeš da zaustaviš momenat, i osvrneš se na same početke „Elementala“ , koji period bi izdvojila kao prelomnu tačku?

   -Prelomna točka je bila kada smo Šat i ja stajali na Britancu, moj bivši kvart, i ja sam njemu pokazala moje tekstove. Prvi put da sam ikom pokazala moje tekstove, on je to pročitao i rekao „jebote ovo je dobro, jesi ti ovo sama napisala?“. To je neki moj osobni prelomni moment. A što se tiče benda mislim da je to 2004. i album „Male stvari“. Tad smo iz andergraund hip hop benda prešli na bend koji se može čuti na top lestvicama i nastupa u klubovima gotovo svaki tjedan. Prvih osam godina je to bila situacija da si imao nastup jednom u tri mjeseca i to je bilo to.

  Koliko je teško zadržati entuzijazam i volju, da li postoji nešto što vas spušta stalno?

 -Ne bih rekla da je nešto što je konstantno ali kao i u svemu drugom u životu postoje ciklusi. Imaš periode apsolutne ekstaze i sreće. Izađe novi album, ljudi dobro prihvate stvari, proba je bila super i sve smo odsvirali kako treba i onda si presretan. Onda opet ima momenata kad jednostavno nisi presretan i pitaš se čemu ovo sve i zašto je ovo sve meni trebalo, mogla sam raditi negde u školi i na miru prevoditi nešto (smeh). Nekako se uvek taj crv probudi i uvek te natjera da radiš dalje i više i da na neki način sam sebe nadmašiš. To je ta suluda borba i suludo nastojanje da budeš uvek bolji od predhodne verzije sebe.

  Lea Kotlica