Kritika društva na platnu

Master student slikarstva Rade Tepavčević održao je svoju devetu samostalnu izložbu "Tattoo" u prostoru Šok zadruge 2, a nova izložba biće organizovana kroz mesec dana. Za njegov trenutni rad karakteristično je to što na humorističan način kritikuje ponašanje društva prema životinjama. 

Zašto si poslednjoj izložbi dao naziv "Tattoo"?

Važna mi je ta simbolika. To je trajno menjanje kože, unošenje mastila na kožu, beleženje nekome bitnih informacija, a nekom samo beleženje estetike. Za mene to predstavlja posledicu koju čovek napravi i ne može da je vrati. Ja sam to primenio na posledice koje je čovek načinio životinjama, jer te posledice čovek primeti tek vremenom, a ne odmah. Kao na primer, kad čovek posle nekog vremena shvati da ipak neće tu tetovažu, da ju je prerastao, pa promeni mišljenje. To je posledica koju čovek načini.

Tebi je ovo deveta samostalna izložba. Koju bi još izdvojio a da je posebno uticala na tebe?

Izložba u Uličnoj galeriji u Beogradu. To mi je bila prva izložba u Beogradu i bilo mi je super, jer je skroz druga energija i drugi ljudi. Nikog nisam poznavao, a reakcije su bile iste. To mi je bila odskočna daska da shvatim da to hoću da radim. Posle toga, isto izložba u Beogradu, u KC gradu. U suštini ista priča. Mnogo drugačija energija nego u Novom Sadu i to mi se svidelo. Malo sam više bio zastupljen u Novom Sadu, ali sam odlučio da se proširim.

S obzirom na to da si krenuo da radiš u Novom Sadu, a evo sad kažeš da su te primetili i u Beogradu, kako je uopšte došlo do toga da tamo imaš izložbu?

Uglavnom se prijavljujem na konkurse, mada sam realizovao dosta grupnih izložbi po pozivu što znači da se još negde pročulo. Prihvatio sam grupne izložbe jer mi je bitno da me ima i da sam viđen zato što hoću svoj rad da prezentujem. Neki umetnici će reći da to nije bitno, ali meni jeste. Te stvari što crtam ne dešavaju se u svakom gradu isto. I onda uvek neko iz svog iskustva prepozna neku svoju situaciju. To mi je super, jer mogu da nadogradim neke situacije nečijim iskustvom, dobijem nove ideje, upoznam nove ljude. U Beogradu me je jedan umetnik zvao da radim ulične grafite, jer mu se dopalo što pišem ćirilicom. Prihvatio sam iako nemam baš iskustva sa street art-om. Nisam još realizovao ali mi je drago što sam proširio spektar aktivnosti.

Išao si preko konkursa i u inostranstvo?

Da i recimo, kad sam bio u Salcburgu i prezentovao ovaj rad, njima ništa nije bilo jasno. Oni imaju pse kao kućne ljubimce, nemaju pse na ulici.

Šta je to što bi ti izdvojio kao nešto karakteristično u tvojim radovima što privlači publiku?

U početku su to bili tekstovi jer su oni bili nosioci slika. Sad sam već malo smanjio tekst ali mislim da je to bio taj momenat koji je privukao i privlači ljude, jer sam pokušavao da to budu duhoviti tekstovi koji su istiniti ali malo karikirani da privuku pažnju. Da sam pisao statistike o napuštenim psima koji su na ulici, to bi bilo odbojno, ali ako prebacim na šaljivu notu privući ću ljude. To je kritika koja je lepo upakovana.

Kao neko ko je završio slikarstvo, malo je kontradiktorno da stavljaš prvo poentu na tekst. Verujem da i to ima nekog smisla?

Ja sam hteo da zadržim formu oglasa jer je to bila početna ideja. Nosilac slike je bio tekst, ali sam hteo da privučem ljude i razmišljao kako da "prodam" taj proizvod. Ćirilicu koristim zato što je mnogo likovnija. Na primer, slovo D. Daje mi mnogo više mogućnosti. Nema posebnog razloga, nisam posebno zainteresovan za ćirilicu. Što se tiče tekstova, pratio sam forme oglašavanja, bilborde, plakate, novine. Bila mi je ideja da izdajem i svoje besplatne novine, koje bi skroz bile urađene rukom i koje bi se štampale. Ručno bih pisao tekstove i crtao. Bile bi u formatu novina, na novinskom papiru, gde sam hteo da pričam svoju priču. Opet se vraćamo na basne, jer sam hteo da pričam o ljudima kroz životinje. Tu sam imao komplikacije da li ću sve da izmišljam, da li ću da pratim ljude koji su na političkoj i estradnoj sceni pa da im dodelim životinju nekog karaktera koja ih najviše opisuje. Međutim ne mogu da nađem mašine, treba puno para i presa da se to realizuje, ali možda nekad realizujem.

Ono što je takođe posebno kod tvojih radova jesu psi. Zašto baš pas od toliko životinja?

Na početku sam krenuo sa ugroženim vrstama životinja, pa sam imao radove sa polarnim medvedima. Psa sam izabrao zato što je to čovekov najbolji prijatelj. To mi je najbliža veza i najkraći put do čoveka i onda kroz psa pričam o vlasniku. Kroz svaki rad ljudi prepoznaju neke vlasnike. Negde kritikujem jednog, negde sve. Kontaktirali su me iz takvih udruženja jer su im se dopali moji radovi. S tim što ja sve što želim da radim jeste da prenosim poruke kroz svoje radove, ne bih da se uplićem u aktivističke stvari.

Kako posmatraš današnju umetnost koja se sve više prebacuje na digitalnost, s obzirom na to da si završio najtradicionalniji vid umetnosti, slikarstvo?

Nemam tu barijeru, ja prvi radim u obe varijante, čak ih spajam. Svetski poznati umetnici rade u digitalnom polju. Dosta ljudi to ne podržava jer nema tu snagu kao tradicionalno slikarstvo. Mi smo na Akademiji imali priliku da radimo različitim tehnikama, što je super, jer slika nije samo na platnu već je slika i na tv-u i fotoaparat i print i u suštini mi smo vizuelni umetnici, ne možemo se opredeliti za jedno. Reaguješ u polju koje ti odgovara, možda je digitalno dostupnije. Što se tiče promocije na internetu i izložbi ovako, to su mi dve različite stvari, jer na izložbi imaš povratnu informaciju direktno od ljudi koji dođu, a na instagramu imaš povratnu informaciju nekoga ko, na primer, samo želi follow nazad i ne možeš realno da sagledaš situaciju. Ja Instagram koristim kao svoj porfolio i da bih mogao lako da prosleđujem ljudima svoje radove. 

Koliko ti je Akademija doprinela da budeš ono što jesi?

Među poslednjim temama koje sam radio na Akademiji bio je dnevnik i tu sam se opustio i radio ono što mene zanima. To se profesorima jako svidelo, a što je najvažnije, meni se svidelo. To je bio neki prvi momenat da me je Akademija usmerila. Profesori nam pomažu u tom tehničkom delu i razvoju procesa od materijala, odabira boja. Ne bih mogao samostalno da se razvijem, jer ne znam da li bi razmišljao u takvom pravcu. U suštini, moraš puno raditi na sebi ali ne mogu reći da mi Akademija nije pomogla. Da nisam na Akademiji ne bih saznao za neke izložbe, ne bih išao na organizovane ekskurzije. 

Ti si uspeo da razbiješ jedan stereotip koji se zove: Mlada osoba radi na fakultetu. Od oktobra radiš kao stručni saradnik u svojoj oblasti. Kako je to kad mladi umetnik usmerava još mlađeg umetnika?

Imam potrebu da pomažem drugima, da istražujem jer je posao 70 odsto istraživanje i učenje. Za sad je dobro, slažem se sa studentima, donosim primere i pokazujem im, pričam im o aktuelnim umetnicima i to je bitno, moraju da prate tu scenu. Radim sa trećom godinom, gde traže svoju tematiku, put, a ja mogu da im dam predloge, dok na prvoj godini tu su proporcije, senčenje. To je nešto što sam i ja skoro prošao pa mi je lakša ta saradnja sa njima i ono što mogu sigurno da im ponudim je iskustvo u digitalnim medijima, neću da imaju ograničenje na određenu vrstu medija. 

Svetlana Paramentić