Dirljiva posveta očevima iz čijih sećanja nestajemo

Florian Zeler je pozorišni pisac i reditelj za kojeg je magazin "Times" rekao da je najuzbudljiviji spisatelj nove generacije. Njegovih desetak pozorišnih postavki pobralo je sijaset nagrada, ali se drama "Otac" istakla kao hit o kojem evropski teatrolozi imaju samo reči pohvale.

Bilo je samo pitanje vremena kada će ova popularna drama dospeti na filmsko platno. Srećom, Zeler je uspeo da se izbori da upravo on bude taj koji će napraviti filmsku verziju.

"Otac" je priča o ostarelom inženjeru Entoniju koji pati od staračke demencije, šarmantnom čoveku čija se sećanja lagano gube, pretapaju jedna u druga i počinju da čine zbunjujuću zbrku od njegovog života. O njemu brine Ana, brižna ćerka koja pokušava da shvati šta mu se događa i da pronađe bilo kakav način da ga bezbedno zbrine, a da ga ne ostavi u staračkom domu. Ona to čini pod pritiskom muža Pola, koji nema ni izbliza toliko razumevanja za Entonijevo stanje.

Nije ovo filmski siže koji će uzbuditi ljubitelje filma, naročito kada znamo da se radi o adaptaciji pozorišne drame, postavljene pred jedan određeni mizanscen. Oca sve vreme gledamo u jednom stanu, među istim stvarima koje menjaju mesto tek da bi nam režiser pokazao nekakav neodređeni protok vremena. Međutim, Zeler je sjajnom montažom, od ovakvog predloška uspeo da napravi film koji neprestano hoda po ivici noža, na samoj granici koja odvaja dramu od trilera.

Publici je jasno da se ovde radi o staračkoj demenciji, ali vrlo brzo postaje potpuno zbunjena onim što se dešava. Teško je razlučiti koje likove starac zamišlja. Koji su stvarni? Koja je njihova prava uloga u njegovom životu? Kakvi su njihovi motivi? Zeler nas je od starta uvukao u Entonijev um i pustio da, kroz njegove oči, proživljavamo svu nemoć, sav očaj, zbunjenost i bes čoveka koji lagano gubi razum.

Svi oni delovi filma koji podsećaju na triler zapravo potiču iz Entonijevog poimanja okoline i ljudi koji ga okružuju, oni zapravo jesu svakodnevni horor kroz koji prolaze ljudi koji obole od demencije.

Sve to, naravno, ne bi bilo moguće bez glumačke podele koja bi ove godine lako mogla da požanje sve najvažnije Oskare. Entoni Hopkins je, malo je reći, dominirao filmom. Sva stanja kroz koja prolazi očitavaju mu se na licu sa suptilnošću koja karakteriše samo najbolje glumce. Olivija Kolman kao njegova ćerka Ana takođe pleni. Njen nastup pravi je "master class" na temu kako pogledom dočarati krhkost, tugu i očaj, ljubav i odbojnost u isto vreme.

U jednoj sceni Entoni objašnjava medicinskoj sestri da se oseća "kao da je izgubio sve lišće u vetru i kišama". Upravo kroz ovu metaforu oca kao drveta i lišća kao sećanja koja ga vezuju za najvoljenije, Zeler je napravio čitav film. Od početka do kraja on je glavnog junaka lišavao lista po lista dok, od čoveka na kraju životnog puta, nije ostalo samo malo uplakano dete koje spas traži u majčinom zagrljaju.  

Duboko, potresno i zapanjujuće čovečno, izrazi su koji tek počinju da opisuju ovaj film. Filmska Akademija bi to morala da primeti.

Petar Klaić