Pametan telefon pravi glupog vlasnika

Digitalna demencija nije lažna uzbuna - zavisnost od visokotehnoloških uređaja kod mladih može dovesti do kasnijeg nedovoljnog korišćenja moždanih kapaciteta, pada kognitivnih funkcija, problema sa koncentracijom i slabijeg pamćenja. Posledice su vidljive već danas: pamtite li brojeve telefona dobro kao ranije?

Digitalna demencija nije fejk, već ozbiljan problem kojeg je prva osetila Južna Koreja. Zemlja prožeta visokom tehnologijom i široko dostupnim internetom, gde je ovaj termin i skovan, upravo se suočava sa prvom generacijom mladih obolelih od digitalne demencije. U istoimenoj knjizi iz 2012, šef odeljenja za psihijatriju na univerzitetu u Ulmu Manfred Špicer tvrdi da prekomerno korišćenje pametnih telefona i kompjutera u ranoj mladosti može dovesti do pogrešne stimulacije mozga, praćene drugačijim razvojem i manjim potencijalom. S ovim se slaže i psihološkinja dr Jelica Petrović, docent na novosadskom Filozofskom fakultetu:

"Ne stimulišu se dovoljno sinapse, veze između nervnih ćelija ostaju nestimulisane i vi koristite manji kapacitet od onoga što vam je dato kao ljudskom biću. Digitalna demencija je interesantan, novi pojam. Empirijska istraživanja, kojih je malo u psihologiji, pokazala su da je prvi simptom digitalne demencije slabije pamćenje. To možemo videti u sopstvenim životima, sve je manje računanja iz glave i za to nam služe skupi gedžeti. Orijentacija u prostoru, koja je sporna kod većeg dela populacije, gotovo da potpuno nestaje. Oslanjamo se na tehnologiju čak i kada regulišemo obaveze u toku dana i planiranje, a problem sa pamćenjem je što se više ne stimuliše, počev od najranijeg doba, a zatim preko adolescencije."

Naša gošća kaže da se u modernom društvu brkaju pojmovi informacije i znanja. Informacije su dostupne brzo i kada nam trebaju, ali one ne podrazumevaju znanje. To je dovelo do površnosti u svemu, ne samo znanju i to našu sagovornicu brine kao razvojnog psihologa.

"Površnost u emocionalnim i socijalnim odnosima i vezama. To je najproblematičnije, današnja digitalna, instant generacija ima na raspolaganju skupe gedžete koji odgovaraju njihovom novom odbrambenom mehanizmu - površnosti. On podrazumeva neku vrstu filozofije 'bleje': nemam prihode, nemam ni rashode, ako se ne involviram duboko u emotivne odnose, ako ne zadirem u temelje i ostanem na površini stvari, onda izbegavam život ali izbegavam i da budem povređen."

foto: privatna arhiva

Digitalna demencija za sobom povlači i nisku koncetraciju, kojoj pogoduje era kompjutera. Slike i sadržaji brzo promiču ispred nas, bombarduju nas informacijama i nemamo kapacitet da te informacije obradimo. Stvara se privid multitskinga koji podrazumeva samo ostajanje na površini stvari. Jelica Petrović kaže da je sada sve mnogo dostupnije, više je mogućnosti da eksperimentišemo, što nam širi vidike i stvara privid da se bavimo raznim stvarima, a na kraju imamo poziciju - "od svega pomalo, a ni od čega dovoljno".

"To je ono što brine kada pričamo o obrazovanju, socijalnom i emotivnom životu mladih. Poslednja karakteristika u vezi sa problemom digitalne demencije je emocionalna zaravnjenost i ostajanje na površini stvari. Rekla bih da u predškolskom uzrastu postoje najveći rizici. Pojavljuju se nova sredstva i tehnologije koje nude ideju stimulacije intelektualnog razvoja dece, pa imate bajke na CD-u i druge stvari koje menjaju ulogu roditelja i ako tome dodamo hiperopustljivo vaspitanje, onda imamo problem. Ponavljam, radi se o navodnoj stimulaciji intelektualnog razvoja."

Naša gošća navodi banalan primer: ako gledamo crtani film, slike nam promiču velikom brzinom i nismo angažovani ničim, mi smo pasivni primalac. Kada dete čita, ili mu se čita, ono mora da zamišlja slike, predele, odnose, da se mnogo više angažuje i onda možemo reći da stvara nove neurološke sinapse i stimuliše kognitivni razvoj. Jelica Petrović podseća da je tačna opservacija da su ljudi nakon omasovljavanja mobilnih telefona počeli slabije da pamte brojeve.

"To je naša realnost i možemo je videti u svim generacijama, mada stariji imaju neke mnemo tehnike koje današnji mladi nemaju. Zabrinjavajuće je što su deca predškolskog i ranog školskog uzrasta sve manje napolju, a sve više za računarima. Propuštaju igru. Dečija igra je kreativna stvar, potpuno oslobođena prinude. Mnogo toga se dešava u dečijoj igri što ne možemo da ostvarimo tehničim sredstvima, izdvojila bih generisanje pravila igara. Tada deca počinju da se igraju igara s pravilima, njih određuju sami i preuzimaju odgovornost za regulisanje socijalnih odnosa. Drugo, uče unutar igre da rešavaju konflikte. Mi živimo u nekulturi konflikta i dečija igra vas uči i stvara neophodne socijalne kompetencije da se konflikt reši. On je normalna, pozitivna razvojna sila koja ne sme da ugrožava temelje odnosa već da ih unapredi i to igra deci pruža u najranijem periodu, a to postaje deficitarno."

Video igre u kojima deca uživaju imaju pravila, ali jedna od zamki je što su ta pravila unapred određena i mi ne učestvujemo u njihovom stvaranju. Naročito je problematično, upozorava psihološkinja, što deca zbog njih sve  kasnije shvataju da smrt nije reverzibilna. Oni u video igrama gube živote i nastavljaju bez posledica svog čina, što nas dovodi do posebnog, velikog polja kao posebne teme, a to je razvoj empatije.

"Imamo generacije koje su sve manje emotivno dostupne i u kontaktu sami sa sobom. Internet era je, između ostalog, donela i to da možemo da se predstavljamo na različite načine. S jedne strane je to dobro, imamo na raspolaganju da probamo različite identitete u virtuelnom svetu i to obogaćuje naš pravi identitet. Zamka je što nemamo nikakvu odgovornost spram toga, možemo da probamo hiljadu stvari i da ne budemo odgovorni ni za šta."

Mladi kojima zaprete posledice digitalne demencije počinju da gube kontakt sa sobom. Prazne osobe koje ne znaju šta žele i šta je u njima autentično. U kulturi lajkova, vredimo onoliko koliko neko drugi vrednuje sliku o nama koju smo ponudili i to nas dovodi do pitanja šta je naše realno postignuće. Da li se njima gradi identitet i samopoštovanje, ili se nude različite slike o sebi koje veštački naduvavaju grandioznu sliku o sebi koja je nerealna.

"Digitalna demencija krivi visoku tehnologiju za usporeni razvoj mladih. Ne bih rekla da su smart telefoni pametni zato što treba da rade sve umesto nas. Oni su pametni u onoj meri u kojoj ih pametno koristimo. Prvo i osnovno, zadatak roditelja je da budu umešani u svaku aktivnost deteta. Nije problem gledanje crtanog filma, nego pasivno provođenje vremena u kom nije prisutan roditelj, koji objašnjava interakcije koje dete vidi. Kada dete ima povratnu reakciju od roditelja, onda kontakt sa tehnologijom možemo da pretvorimo u veliku prednost. Ona treba da nam olakša komunikaciju, a ne da je zameni jer komunikacija licem u lice ne može da ima zamenu. Dok je vreme za uređajem ograničeno, roditelj prisutan, pruža fidbek detetu i kontroliše kakve informacije ono prima, problem ne postoji."

Naša sagovornica zaključuje da je tehnologija mladima donela to da lična vrednost više nego ikada pre zavisi od tuđeg mišljenja. Mladi ne znaju šta žele i šta je njihovo i autentično, da li su nešto preuzeli i ako jesu - odakle.

"Kao što kažu, 'ako sedneš u pogrešan voz, svaka stanica je pogrešna'. Građenje slike o sebi često kod mladih  ne stoji na realnim osnovama i postignućima nego se oslanja na predstavljanje. Ako neko mora da vam potvrdi ono što mislite i osećate, vi zapravo niste autentični", poentira Jelica Petrović.

Igor Mihaljević