I plastičnom operacijom do povećanja plate!

Posle nedavnog teksta u kome smo se bavili plastičnim operacijama, javljali su nam se čitaoci sa dodatnim pitanjima u vezi sa ovom temom koja nesumnjivo interesuje veliki broj ljudi, posebno one koji to doživljavaju kao izlaz iz sumorne svakodnevice. Plastični hirurg Dimitrije Panfilov, sa kojim smo i prethodni put razgovarali, kaže da mladi veoma često traže usluge plastičnog hirurga.

Mladi do 25. godine su veoma upućeni na svoje ogledalo. Taj predmet im je najljući kritičar i izgovor za sve moguće životne neuspehe. Posle 25. godine, kada su često već profesionalno i porodično stabilizovani, tada im ogledalo postaje sve manje važno. Najčešće operacije su korekcija nosa, klempavih ušiju, uvećanje dojki ili kada figura dobija preglomazne konture. Onda traže liposukciju.

Doktor Panfilov kaže da mu je najmlađi pacijent bila petogodišnja Dragana, rođena u Londonu.

"U ordinaciju je ušetala na štiklama i zahtevala da joj ušne školjke budu "pored glave" jer želi da postane manekenka, a manekenke treba da budu lepe. Bila je presrećna rezultatom. Često dolaze deca sa šest, sedam godina, otprilike kad krenu u školu. Tad ih drugarice i drugari iz škole zezaju zbog fizičkog izgleda. Dolaze mame sa četvorogošnjakinjom da pitaju da li mogu uši da se nameste. Uvek kažem da mogu, ali ne bih to radio dok deca ne budu želela sama to da izmene. Nikad se ne zna, neko će se izboriti sa tim, a neko će hteti operaciju".

O čemu razgovarate sa pacijentima pre samog zahvata?

Uvek sa pacijentima imam konsultacije i one su besplatne. Pre nego što uđu kod mene moraju da ispune upitnik koji sadrži pitanja o fizičkom i psihičkom zdravlju, nivou očekivanja i motivaciji. Oni uglavnom dođu sa vec formiranom željom. Pacijenti uglavnom pitaju da li je njihova želja ostvariva, ali nije uvek.

Kako se vi postavite u takvoj situaciji?

Prvo pitanje koje sam sebi postavim jeste da li mogu da očekujem svojom hirurškom intervencijom da postignem poboljšanje koje je primetno. Ukoliko je odgovor potvrdan, onda sledi drugo pitanje da li bih tu operaciju ponudio nekom najbližem. Ako je i tada odgovor da, sledi i treće, da li će ta operacija usrećiti pacijenta. Pored ogromnog iskustva koje imam, a to je više od 16 hiljada operacija, na to pitanje je najteže odgovoriti. Kada je operacija tehnički korektno odrađena pacijenti procvetaju.

Da li ljudi koji žele da menjaju svoje telo imaju nešto zajedničko?

Uvek me je zanimalo zašto neko sa manjim nivoom odstupanja od "standardnog izgleda" zbog toga pati, a nekoga to ne dotiče. U naučnom radu koji sam pisao devedesetih godina pokušao sam da profilišem pacijente. Postavio sam im pedesetak pitanja i tri testa. Na kraju sam ustanovio da je pacijent plastičnog hirurga osoba koja je ekstrovertna, socijalno aktivna, emotivno osetljiva, vrlo kritična i samokritična. I naravno, perfekcionista. Manje od pet odsto ljudi su takvi, ostatak ljudi ne može da razume naše pacijente. Upravo iz tog razloga oni uglavnom ne spominju estetske operacije koje su imali.

Zaključci do kojih je naš sagovornik došao u svom trogodišnjem naučnom radu su vrlo zanimljivi:

"Četrdeset odsto pacijenata se bolje koncentriše na posao nakon operacije, 22 odsto ima veći uspeh na poslu, a 28 procenata veću društvenu prijemčivost. Oko 19 odsto pacijenata imalo je veći emotivni i devet odsto veći seksualni indeks. Zanimljivo je bilo i pitanje kakva vam je plata bila pre operacije i kolika je bila godinu dana kasnije. Plata raste pet posto! Ali pazite, ne raste plata zato što šef kaže 'E sad si ti meni lep, pa ću ti dati više para', poenta je u tome što raste koncentracija i uspeh na poslu, pa zašto onda ne bi rasla i plata. Tako da se i na taj način isplati ulagati u sebe".

Doktor Panfilov upozorava i da ljudi koji se odlučuju na operacije nisu hiroviti, već teskobni i potišteni, a ti osećaji dovode do toga da se skrivaju od sebe i od drugih.

"Jedna doktorka psihologije iz Engleske mi je rekla da je pre operacije, na semaforu kada je crveno svetlo, okretala glavu u stranu da čovek u autu pored nje ne bi mogao da vidi njen profil. Ta potreba da se sakrije tačno dovodi do te teskobe i depresije, pa čak i do kompleksa niže vrednosti. Posle par meseci mi je napisala 'Moj nosić je još uvek kao dragulj, a čekanje na semaforu pravo zadovoljstvo'. Znači, ona je procvetala posle toga. To su stvari koje laici ne razumeju, a ja sam ih u međuvremenu naučio, jer svaki plastični hirurg je pomalo i psihijatar. Ja moram da odredim ko je psihotični bolesnik, jer takva osoba u akutnoj fazi nikako ne bi smela da bude operisana, zato što tada može da dođe do tragičnih posledica za jednu i za drugu stranu. Plastični hirurg je neuropsihijatar sa skapelom. Mi smo i umetnici koji vajaju, a naš materijal su ljudske nade i tkiva".

Da li je bilo nekih ekstremnih slučajeva?

Upozorio bih vaše slušaoce i čitaoce da beže od tečnog silikona! Te kapi silikona posle nekontrolisano mogu da lutaju po telu i to niko živ na ovom svetu kasnije ne može da ukloni. To je zabranjeno, kao što je zabranjen heroin ili kokain, nije na pozitivnoj listi za uvoz lekova. To je patentirala jedna firma iz Holandije kao mazivo za mašine, a zatim je jedna kompanija iz Nemačke to sredstvo sterilisala, da bi dala u ruke nesavesnim kozmetičarkama i doktorima apirogeno sredstvo, koje ne izaziva odmah upale i povišene temperature.

Dr Panfilov ističe da tečni silikon jeste najjeftinije sredstvo, ali da je potpuno nekontrolisano i u "normalnim zemljama zabranjeno".

"Na žalost, izgleda da mi i u tom pogledu nismo 'normalna zemlja'. Postoji jedna druga sjajna metoda, a to je ubrizgavanje vlastitog masnog tkiva, matičnih ćelija i estrogenih receptora. Najčešće se uzima između butina, tu ima najviše tih estrogenih receptora. To je materijal koje telo prepoznaje kao svoj genetski kod i nema reakcije na strano telo ili alergičkih reakcija. To je u startu skuplje, ali ako se uzme hijaluronska kiselina ili restilein, to su resorptivna sredstva i fileri za usne i ostale bore na licu, koji su prolazni. Nakon 3-4 meseca oni iščile, a ovo sa tečnim silikonom to niko više kasnije ne može da popravi".

Na kraju, savet svima koji razmišljaju o plastičnoj operaciji je da pre svega potraže nekog savesnog hirurga. Ukoliko niste upućeni na neku poznatu adresu i znate nečija dobra iskustva, najbolje je otići na više konsultacija. Možda će malo više koštati, ali će rezultat sigurno biti bolji.

Jelena Mijatović (jelenamijatovic.rtv@gmail.com)