Zašto mrzimo stvari koje nas se ne tiču

Svet je mrzeo Džofrija Barateona. Ta mržnja prema ekstremno negativnom, ali sjajno odglumljenom, fiktivnom liku prevazišla je granice pa se prelila na glumca Džeka Glisona, učinivši mu život veoma teškim. Mnoštvo je takvih primera, naročito od ekspanzije interneta koji je olakšao da trendovi brže trendiraju i samim tim idu na živce većem broju ljudi. 

Poslednji u nizu primera je lov na Pokemone koji je privukao milione širom sveta da se posvete ovoj trivijalnoj aktivnosti, ali i mnoge koji smatraju da lovce na pokemone treba istrebiti. U srpskoj fejsbuk sferi pojavila se grupa "Očistimo republiku od lovaca na Pokemone" koja je postala platforma za sve hejtere prepune ideja za to kako se rešiti ljudi koji rade stvari koje se tiču samo njih. Klinički psiholog Radomir Belopavlović kaže da u takvom ponašanju leži sama priroda čoveka:

"Neki ljudi jednostavno ne vole da budu deo velike grupe i ne žele da dele vrednosti i stavove tih grupa, a osobina koja se ceni posebno u zapadnoj kulturi je individualnost i osobenost, pa prosto iz tog razloga ljudi ne žele da budu deo mejnstrima. Jedan od razloga je to što ljudi osećaju zavist zbog nečega što je postalo popularno i kvazi uspešno. Kažem 'kvazi' jer je to obično kratkotrajno i prilično lokalizovano. Kada oni to kritikuju, oni na taj  način umanjuju nezadovoljstvo. Posbno ako na to dobiju neki lajk ili komentar, to onda njih diže na neki pijedastal uspešnosti", kaže Radomir.

Međutim, jedno je kritika, a nešto sasvim drugo mržnja. Jedan od protivnika lova na Pokemone ponudio je plac u Jasenovcu za sahranu svih ljubitelja ove igre i time stekao titulu najglupljeg mrzitelja ikad. Čak i ako je u pitanju bila šala. Radomir kaže da društvene mreže pojačavaju emocije baš kao i rulja na stadionu.

"To nije iskonska mržnja. Često stavovi ljudi budu ekstremniji kada se ljudi ponašaju u grupama. Mi osećamo mnogo blaže emocije prema nečemu što ne volimo i nije deo našeg identiteta, nego kada to radimo iz nekog grupnog setinga. Kada govorimo iz jedne grupe ka drugoj grupi sa kojom ne delimo vrednosti. Kada postoje takve dve ekstremne grupe, stavovi i emocije su mnogo jače i izraženije nego kada bi individua kritikovala neki socijalni fenomen. Emocije su mnogo iracionalnije, oštrije i agresivnije što je čest socijalni fenomen", objašnjava Belopavlović.

Neki ljudi se ne osvrću na ovakve napade, a Novosađanin Lazar Čovs jedan je od njih. Njemu ne pada na pamet da prestane da igra pokemone samo zato što se nekome to ne dopada.

"Čini mi se da hejteri imaju potrebu da viknu svim svojim prijateljima kako su odrasli time što će napisati da ne igraju Pokemone i da su onda ti ljudi koji odluče da šetaju po gradu i da se druže uz reality podršku, neka vrsta budala. Meni to ni malo ne smeta, samo mi malo bezveze kad vidim da to rade ljudi koji gledaju 20 milionera kako šutaju gumu po livadi. Ostavite ljude na miru da svoje slobodno vreme posvete čemu god hoće!" kaže Čovs.

Ljudi su skloni da kliznu u mržnju zbog trendova koji ih ne dotiču, u kojima ih niko ne tera da učestvuju i koji ih ničim ne ugrožavaju, najčešće jer se plaše promena. Radomir Belopavlović kaže da je to zato što evolutivno imamo potrebu da štitimo interese svoje grupe i animozitet prema drugima uvek ide iz percepcije da će nas ti drugi ugroziti. Odnos prema veganima je dobar primer za to.

"To može biti i ispravna precepcija u ako imamo posla sa nekom opasnom pojavom, ali kada su u pitanju neke iracionalne stvari poput pokemona ili ajfona, nekog pevača ili glumca ta je percepcija potpuno netačna i pogrešna", kaže Belopavlović.

P. Klaić