Prazne česme širom Srbije postaju hroničan problem

Ovog leta je čak 162 mesta u 87 opština u Srbiji ostajalo bez pijaće vode. To su podaci iz izveštaja inicijative Pravo na vodu objavljenog u septembru ove godine posle još jednog sušnog leta. Nisu presušile samo reke i jezera, već i česme u domaćinstvima. Na adresu Prava na vodu stigle su čak 293 prijave građana. 

“Taj podatak, ali i drugi podaci koje inicijativa Pravo na vodu ima, govori nekoliko stvari. Jedno je da se Srbija nalazi na mestu izuzetno ugroženom klimatskim promenama. Balkan se zagreva brže od globalnog proseka, i onda leti prirodno imamo manje vode na raspolaganju. Sa druge strane imamo ogroman problem sa infrastrukturom. Srbija zbog svojih dotrajalih cevi, u nekim mestima i azbestnih, gubi otprilike oko 40 odsto vode koju zahvati iz vodotokova, prečisti i stavi u sistem. Sve ovo vodi ka jednom zaključku, a to je da institucije ne brinu o ovom pitanju i da su građani prepušteni sami sebi”, smatra Žaklina Živković iz inicijative Pravo na vodu. 

Prateći restrikcije vode ova Inicijativa tvrdi da je iz godine u godinu situacija sve gora. 

“Problem je sad već hroničan. Vrlo je malo mesta koja imaju problem koji se javlja samo tokom leta.  Praktično oko 300 hiljada ljudi u Vojvodini redovno nema vode. Javljaju nam se i ljudi iz Nove Varoši i još nekih mesta. Oni još uvek imaju restrikcije vode zato što se akumulacije i vodotokovi iz kojih se napajaju još nisu napunili jer nije bilo dovoljno padavina, a imaju ogromne gubitke. Prosto je potrebna mnogo veća količina vode. Ako se nešto ne promeni, situacija će biti još gora jer javna komunalna preduzeća nemaju novca da rade na infrastrukturi i vrlo su osiromašena. Istina je da je cena vode mala, ali osnovna količina vode koja je za piće, kuvanje i higijenu predstavlja ljudsko pravo po Ujedinjenim nacijama i mora biti dostupna. Ona ne sme zavisiti od materijalnog stanja”, objašnjava Živkovićeva za Oradio. 

Kaže da, iako je Srbija poznata po značajnim vodnim resursima, nije dovoljno imati površinu bogatu vodom ako se ona racionalno ne koristi. Dodaje da Srbija spada u srednje ugrožene zemlje kao i to da se do kvalitetne vode veoma teško dolazi.  

“Voda može da se dopremi jer je tehnologija rešila sve, ali je pitanje cene i ko će tu cenu da snosi. Činjenica je da imamo mnogo reka i površinskih vodotokova, ali su oni uglavnom prekogranični. To znači da taj resurs delimo sa drugim državama i moramo da dogovaramo njegovo korišćenje. Imamo dovoljno podzemnih voda, ali one nisu ravnomerno raspoređene i često se nalaze na područjima namenjenim za druge stvari. Recimo, imamo ogromno jezero podzemne pijaće vode na teritoriji Jadra i još jedno na teritoriji Homolja, ali se tamo planiraju rudnici. Nismo razmišljali o tome da ta podzemna jezera zaštitimo i koristimo za pijaću vodu. Čini se da je voda za piće na poslednjem mestu, a da se prioritizuju komercijalniji načini upotrebe poput energetike”, priča nam Žaklina. 

Mapa Srbija na cedilu, izvor Pravo na vodu

Kada ljudi nemaju redovan pristup pijaćoj vodi, njihov život se u potpunosti menja. Samo snabdevanje zahteva dodatnu organizaciju, planiranje i finansijska sredstva. Oni koji nemaju novca za kupovinu flaširane vode snalaze se na obližnim izvorima koji većinom nisu provereni, čime ugrožavaju zdravlje. Takođe, zbog finansija ljudi štede vodu, ne piju je dovoljno i ne mogu dovoljno da vode računa o higijeni. Kada voda nestane, lokalne samouprave se uglavnom okreću cisternama kao najjednostavnijem rešenju za snabdevanje.

“To je jedino rešenje kada ništa ne učinite tokom godine, kada ne uložite novac u infrastrukturu i ne obezbedite rezervoare. To nije održivo rešenje, već samo krpljenje problema. Inspekcije i kažnjavanje građana nisu rešenje, već pomoć i podrška, jer bez vode nema života”, smatra Žaklina. 

Dugoročan nedostatak pijaće vode može dovesti do iseljavanja stanovništva. Žaklina ističe da mapa mesta u kojima nestaje voda deluje kao mapa ljudske patnje. Pitanje je gde se iseliti jer nema mesta u Srbiji koje nema problem sa pijaćom vodom. Klimatske izbeglice su globalni fenomen, a u Srbiji je pristup pijaćoj vodi postao pitanje geografskog položaja i platežne moći građana.

Kaže da su građani veoma svesni da je voda ograničen resurs. Ne znaju šta da rade i osećaju se prepušteni sami sebi. Da bi racionalnije trošili vodu, prvo moraju videti da institucije štede i menjaju infrastrukturu. "Ako imate gubitke vode u mreži od 37% na nacionalnom nivou, pa sve do 70% u opštinama poput Priboja i Novog Pazara, što građani plaćaju, teško im je objasniti da štede u svojim domaćinstvima", dodaje naša sagovornica.

“Pijaća voda je osnovno ljudsko pravo i mora biti na prvom mestu svih politika. Ideja o beskonačnom ekonomskom rastu i bogaćenju na osnovu ograničenih prirodnih dobara mora da prestane, a pijaća voda ne sme biti žrtva”, zaključuje Žaklina Živković. .

Vode u Srbiji nema kako zbog klimatskih promena tako i zbog loše infrastrukture i načina upravljanja vodom. Ništa se neće promeniti preko noći i na nama je da se ponašamo odgovorno prema svakoj kapi vode zarad budućih generacija. 

Emisiju Ekolinija u kojoj smo razgovarali o pravu na vodu poslušajte na plejeru ispod ili na podkastu Oradija

Alma Kovčić