Česme presušuju: Da li je vreme da proglasimo vodu ljudskim pravom?

O pijaćoj vodi kao osnovnom ljudskom pravu, ali i potrebi da se ona uvede u Ustav Republike Srbije, ovog se avgusta govori više nego ranije.

Inicijativa "Pravo na vodu“ i njeni lokalni partneri organizovali su početkom meseca u Beogradu, Kragujevcu, Zaječaru, Požegi i Padini niz javnih događaja posvećenih promociji i očuvanju javnih česama.

Iz ove organizacije poručuju da javne česme predstavljaju važno zajedničko dobro i doprinose javnom zdravlju i klimatskoj otpornosti gradova, pogotovo u vreme sve intenzivnijih i dugotrajnijih toplotnih talasa, poput ovog koji trenutno pogađa Srbiju.

Ubrzo se oglasila organizacija Ekološki pokret, koja je pozvala sve političke aktere da se ujedine oko inicijative da pijaća voda uđe u Ustav. I "Studenti u blokadi" su na društvenim mrežama objavili saopštenje u kom se navodi da je voda strateški resurs i da mora biti zakonski prepoznata kao "najvažnije javno dobro, ljudsko pravo i strateški resurs".

Kakva je situacija sa pijaćom vodom u Srbiji i koliko situacija kod nas odražava svetske trendove, razgovarali smo sa izvršnom direktorkom organizacije "Polekol" i članicom inicijative "Pravo na vodu" Žaklinom Živković. Ona kaže da su Ujedinjene nacije pre 16 godina odlučile da voda jeste naše osnovno pravo.

"To znači da voda mora biti dostupna u količini potrebnoj za piće, kuvanje, higijenu, osnovne potrebe domaćinstva. UN kaže da je to otprilike 40 litara vode dnevno po osobi. Čak daje preporuku da ta količina bude besplatna zato što ne sme zavisiti od vašeg imovinskog statusa. Takođe, to znači da ta voda mora biti bezbedna, zdravstveno ispravna, mora biti dostupna svima", kaže Žaklina.

Preporuka UN je nedvosmislena, ali je situacija na terenu veoma šarenolika. U svetu ima vrlo malo primera da je voda garantovana kao ljudsko pravo.

"Čuveni primer u ovom regionu je Slovenija, koja je vodu zaštitila Ustavom. Ali čak i Slovenija ima problema u primeni, što nam pokazuje da nije dovoljno da to pravo stoji samo na papiru, već se mora proaktivno primenjivati", objašnjava Žaklina.

Postoje primeri dobre prakse, ali oni nisu česti. Neke države prioritizuju očuvanje vode. Uređuju dobar ekološki status vodotokova, reka, jezera, podzemnih voda, zato što voda zapravo ne može biti čista ako priroda u njoj nije zdrava i čista.

"Sa druge strane, prioritizuje se upotreba vode za ljudsku upotrebu, odnosno za piće, u odnosu na druge načine upotrebe, jer voda se koristi za energetiku, za poljoprivredu, ima puno načina upotrebe vode i važno je da se osnovnim ljudskim potrebama da prioritet. Ima mnogo više loših primera, naravno. Neke države su zaključile da ne umeju da upravljaju vodom i onda su privatizovale svoja vodoprivredna preduzeća u nadi da će tržište rešiti taj problem. I ispostavilo se da je to loš put. Cena je rasla, kvalitet vode opadao. Tamo gde proizvodnja nije bila isplativa, ljudi nisu imali pristup pijaćoj vodi", priča Žaklina.

Jedan od dobrih primera je grad Berlin. Inače bogat vodom, on leži na puno vodotokova - i površinskih i podzemnih. I pored toga, berlinski političari su doneli niz mera uštede vode, ulagali u rezervoare, ozelenjavali svoje površine da bi se voda zadržavala.

Na drugoj strani može biti Francuska, koja je u dobrom delu privatizovala svoje vodosnabdevanje, pa sada pokušava da izađe iz toga. Najgori primer je zabeležen u Boliviji, gde je zbog privatizacije čak došlo i do lokalnog rata za vodu, zato što je privatna kompanija tužila ljude koji su sakupljali kišnicu jer nisu mogli da plate visoke račune.

U Srbiji problem sa pijaćom vodom konstantno buja.

"Nismo dobro stajali ni inače, ali poslednjih nekoliko godina, posebno u letnjim mesecima, Inicijativa Pravo na vodu beleži značajno pogoršanje dostupnosti pijaće vode. Po podacima Ujedinjenih nacija, oko milion i po ljudi povremeno ili stalno nema pristup čistoj pijaćoj vodi, što je otprilike četvrtina stanovništva Srbije. Nagomilani su problemi, naravno, uzrok su i klimatske promene, ali i potpuni nemar. Infrastruktura je, recimo, jako loša. Mi na nivou Srbije gubimo oko 37 odsto zahvaćene, prečišćene vode koja se stavi u sistem samo zbog bušnih cevi i ilegalnih priključaka. To je otprilike količina jednog Zlatarskog jezera na godišnjem nivou", upozorava naša sagovornica.

Šta bi onda bilo dobro rešenje za Srbiju? Šta bi država morala da uradi da u što većoj meri obezbedi pijaću vodu svom stanovništvu?

Žaklina kaže da je naša strategija upravljanja vodama prilično zastarela. Nije, kako tvrdi, uzela u obzir nove okolnosti, a to su klimatske promene i narastajuća potreba za vodom, pa se onda tako dominantno oslanja na razvoj regionalnih vodovoda i akumulacija kao načina prikupljanja čiste pijaće vode.

"Naše iskustvo, u saradnji kroz Evropski pokret za vodu, govori nam o tome da moramo ulagati u javna komunalna preduzeća, da moramo ulagati u lokalne samouprave. Znači, prosto treba izdvojiti više sredstava za ojačavanje javnog komunalnog sektora. Lokalnim samoupravama treba vratiti i nadležnosti i sredstva da bi moglo to da se desi. Sa druge strane, treba da promenimo politiku velikih akumulacija i da se baziramo više na lokalnim izvorištima vode, na podzemnim vodama koje su mnogo zaštićenije i od zagađenja i od klimatskih promena", objašnjava Žaklina.

Na pitanje da li bi trebalo staviti pijaću vodu kao ljudsko pravo u Ustav Republike Srbije, Žaklina kaže da bi to značilo veliki pomak.

"Ustav je najviši pravni akt i uređuje ovaj sektor na najvišem nivou, ali to nije dovoljno. Mi moramo da napravimo niz drugih koraka u smislu izmene zakonodavstva i strategija da bi se to ljudsko pravo u praksi primenjivalo", zaključila je ona.

Razgovor o ovoj temi poslušajte u plejeru:

P. Klaić

foto: pexels.com