Teodor Fon Burg: od prepoznavanja talenta, do olimpijskih zlata

Teodor fon Burg je prvi srpski matematičar koji je poneo titulu najuspešnijeg takmičara na svetu svih vremena u Kući slavnih Međunarodne matematičke olimpijade. Statistika Teodorovog učešća na međunarodnim takmičenjima svrstava ga u najtrofejnije takmičare sveta. Učestvovao je na 54 internacionalna takmičenja na kojima je osvojio 39 prvih nagrada, 13 drugih i dve treće. Na 33 takmičenja iz drugih predmeta (fizika, informatika, tehničko obrazovanje, Srpski jezik, istorija) osvojio je 26 prvih, šest drugih i jednu treću nagradu. 

Studije je završio na Oksfordskom univerzitetu, a potom se vratio u Srbiju, gde, između ostalog, radi sa mladim talentima u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu.

Teodor fon Burg (krajnje desno) na ovogodišnjem međunarodnom takmičenju iz matematike za srednjoškolce "Romanian masters", foto: privatna arhiva

Talenat često nije lako prepoznati. Teško ga je i razvijati na pravi način. Jedino što ne nedostaje je kolektivna radost kada se talenat pojavi i dokaže. Naš današnji sagovornik je jedan od najtalentovanijih i najboljih matematičara koje imamo Teodor Fon Burg. Kako izgleda taj trenutak spoznaje da ste za nešto talentovani i da vam neka oblast prosto pripada? 

Do spoznaje talenta osoba ne dođe sama. To obično urade roditelji ili nastavnici. Ponekad se u školi prepozna, kada dete pođe u školu, pa nastavnici mogu da primete da nekim učenicima primetno bolje ide nego drugima. U mom slučaju je majka primetila moj talenat za matematiku, kada sam imao tek tri godine, kada sam uspevao da vrlo brzo savladam sabiranje brojeva.  

Šta onda preduzmu roditelji i nastavnici da bi se talenat, poput vašeg, razvio na pravi način?

Pratio sam školsko gradivo. Nisam imao potrebu da radim nešto posebno, nešto drugačije, ali naravno u prvom razredu osnovne, ono što se sve radi, kao što su sabiranje, množenje, oduzimanje, te najprostije stvari, tablica množenja, to sam uspeo da pređem već u trećoj godini života, za par meseci bukvalno. Uz to su išla matematička takmičenja.Takmičenja su mesto gde mogu da se demonstriraju sposobnosti, to je malo drugačije od čisto školskog gradiva. Tu morate da učite specifične zadatke i tehnike. Potrebno je dosta inteligencije i talenta. Prvo takmičenje na kom sam učestvovao u prvom razredu, organizovala je škola Arhimedes, za učenike trećih razreda. Za to sam se spremao sam. Ubrzo nakon toga su moji roditelji unajmili privatne profesore. To su bili studenti, ne neki vrhunski svetski matematičari. Za par godina, tu negde kad sam bio peti - šesti razred, morao sam da se povežem sa ljudima koji su se specijalizovali za oblast i tada sam upoznao tadašnje asistente Matematičkog fakulteta, koji su bili glavni za takmičenja u Srbiji. Kada sam se sa njima povezao dosta su mi pomogli, išao sam na pripreme i našao profesore. Tako bih opisao put kako se razvija talenat.

Koliko država i njen prosvetni sistem ponude pomoć, a koliko je mlad i talentovan matematičar prepušten sebi i roditeljima?

Prosvetni sistem nema, sam po sebi, ugrađen mehanizam da razvija talente. Da li je to sad dobro ili loše je dobro pitanje. Društvo matematičara Srbije organizuje takmičenja. Takmičenja služe da se demonstrira sposobnost, ne i da se razvija sposobnost, to je za decu koja su već dobra u tome. Pitanje je kako prepoznati nadarenost, čiji je to stvarno posao, mi ne možemo prepoznati talente na nivou cele države. Da li bi to bio posao nastavnika, rekao bih da, ali nastavnici nemaju zakonom propisano, ako učenik veoma brzo rešava zadatke - morate da mu prepišete dodatnu nastavu. Nastavnici, u zavisnosti koliko vole da rade matematiku, koliko su sposobni da rade na višem nivou, i imaju li volje za dodatni rad, kad prepoznaju talenat, mogu da daju ekstra materijale deci da rade, da se spremaju i možda i sami rade sa njima. To je izbor nastavnika, a ne državni mehanizam. I da hoćemo, ne znam kako bi to funkcionisalo. Naravno, niko ne treba da izmišlja toplu vodu, uvek možemo da pogledamo druge zemlje, kako kod njih to funkcioniše, ali plašim se da ni kod njih, u zemljama na zapadu, koje imaju najbolje rezultate, ako pogledam, nije mnogo drugačije. Mogu nastavnici da primete talenat, ali oni će da se obrate roditeljima i preporuče im da traže dodatne časove za dete da razviju talenat, ali to je najviše što mogu. 

Spisak tvojih uspeha na takmičenjima je nepregledan, podseti nas na najvažnije.

Najveće takmičenje iz matematike je Svetska matematička olimpijada ili na engleskom Internacionalna matematička olimpijada. To je cilj svakog srednjoškolca. Ako prođu sve krugove takmičenja, najboljih šest u svakoj državi se plasira da ide tamo, dakle to je vrh vrhova, glavno takmičenje. Ja sam išao na šest tih olimpijada, od sedmog razreda osnovne škole, do četvrtog srednje. Osvojio sam bronzu, srebro i četiri zlata.

Pomozi malo nama laicima da razumemo o kakvom takmičenju je reč. Kakvi su zadaci i propozicije?

Teško je opisati, puno je lakše samo videti, ali potrudiću se, koliko mogu, da opišem. Dakle, gradivo koje se pojavljuje, samo po sebi, jeste donekle ograničeno, ali same ideje koje mogu da se pojavljuju za metode rešavanja, u mnogim pogledima, nisu ograničene. Postoje stotine različitih ideja, pa nema previše smisla iako pomaže, da se što više njih nauči, jer to nije uvek dovoljno. Nije da kad se pogleda neki zadatak iz specifične oblasti, hajmo da prođemo kroz spisak nekih ideja i onda jedna od njih mora da proradi i da se tako rade zadaci. Nažalost, nije tako. Stotine različitih ideja i taktika postoji. Nekada morate da izmislite nove taktike i nove ideje i koncepte, jednostavno, to je proces. Format olimpijade je takmičenje koje traje dva dana, po četiri i po sata, svakog dana po tri zadatka. Čim je toliko vremena po zadatku, jasno je koliko su teški. Većina takmičara ne uradi sve zadatke. Na takmičenjima se pojavljuju četiri oblasti: algebra, geometrija, teorija brojeva i kombinatorika. Što se tiče znanja teorijskog gradiva koje je potrebno, to jeste ograničeno na ono što se uči u srednjoj školi, ali po specijalnom planu i programu u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu ili specijalnim gimnazijama širom Srbije u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu, Kruševcu. 

Rezultati koje si postigao kao takmičar omogućili su ti da završiš i na Oksfordu, odnosno da tamo provedeš jedan period svog stasavanja. Kakvo je to iskustvo?

Osnovne i master studije sam završio na Oksfordu. Dobio sam poziv i punu stipendiju. Definitivno je bilo zanimljivo iskustvo. Mnogo drugačije nego kod nas, generalno kako studije idu. Ako bi trebalo što prostije da opišem razliku između naših i njihovih studija, rekao bih da su kod njih mnogo više kontrolisane. Kod nas se mnogo lakše upišu studije, ali se ulazi bez neke posebne namere da obavezno svi završe, u smislu pustićemo vas puno, a sad da li ćete završiti ili ne videćemo. Na Matematičlom fakultetu, studije završi trideset do četrdeset procenata upisanih., većina odustane ili postanu večiti studenti. Na Oksfordu nema toga. Oni su vrlo probirljivi, ali kada odaberu oni će, metaforički, da drže za ručice. Sve, i vežbe i takozvane mentorske vežbe i ispiti su fiksni, nema rokova nego je sve u unapred određeno vreme i sve je kontrolisano kako, kada. Njihov procenat studenata koji završavaju, ako se dobro sećam, je oko 80%. Ta brojka, sama po sebi, ne znači da su oni bolji, ali im je cilj da što više onih koji upišu i završe. To kod nas nije slučaj. Zašto bi se Matematički fakultet trudio da svi završe, pustiće koliko hoće, pustiće neke koji možda ne deluju kao da će da završe, ali dobro, platiće prvu godinu. Na Oksfordu vas tretiraju kao dečicu i drže vas za ručicu, a kod nas morate da budete odgovoran student i birate rokove i kada ćete i da li ćete da učite ili ćete da razvlačite, to je izbor našeg studenta.

Sada sa tim iskustvom i druženjem sa najvećim matematičarima koji rade kao predavači tamo, otvorila su vam se sva moguća vrata na ovom svetu, a eto vas tamo odakle ste krenuli, u Matematičkoj gimnaziji. Kako vam to sada izgleda?

Ne držim pun fond časova, predajem osam časova nedeljno.To mi je, u neku ruku, hobi. Volim da predajem tamo, ali daleko od toga da ogromna količina mog vremena ide na to. Ja i dalje imam kontakt sa matematičarima širom sveta i puno putujem takođe, ali volim da radim u Matematičkoj gimnaziji zato što tamo, između ostalog, mogu da radim sa najpametnijom decom u Srbiji, da im pomognem da potencijalno razviju talenat i idu na olimpijadu. Bio sam, poslednje dve godine, depjuti lider za naš olimpijski tim i vodio sam naše učenike u Japan i u Englesku, a ove godine će olimpijada biti u Australiji, gde se takođe spremamo.

Kakve su nam šanse za medalju? 

Prvo treba razumeti, u vezi sa medaljama na olimpijadi, da postoji više od jedne bronze, više od jednog srebra i više od jednog zlata. Postoji prost razlog za to. Matematika je veoma opširna oblast, ako vi gledate sportske olimpijade, na primer borilačke veštine, ima ih desetine i desetine, a onda i ako pogledamo razliku između boksa, tekvonda, karatea i drugih, onda još imamo i težinske kategorije. Na Matematičkoj olimpijadi nema kategorija,nema podela po razredima, po oblastima, ne postoji nikakva kategorija, svih 700 takmičara, širom sveta se takmiče zajedno. Ne bi bilo fer da za 700 takmičara damo samo tri medalje. Tako da postoji više od jedne medalje i mi kao zemlja Srbija uglavnom osvajamo po četiri, pet medalja, bronze  i srebra i ređe osvajamo zlato. Poslednje četiri godine nismo osvojili zlato. Prošle godine nam je nedostajao jedan poen. Nadam se da ćemo ove godine imati više sreće i da ćemo osvojiti zlato. Imamo baš dobru generaciju.

Da li, pored matematike, imate neko drugo interesovanje?

Matematiku volim da radim, zabavna mi je. Ako me pitate da li imam hobi, da imam. Jedan od hobija mi je tekvondo. Kada sam bio na Oksfordu, takmičio sam se u tekvondou, protiv Kembridža, i pobedio sam. Pored toga idem u teretanu i trudim se da budem što jači i sposobniji.

Ceo razgovor možete poslušati u plejeru:

A. Bujić

ilustracije: Pexels.com