Pokretanje firme nije cilj nego put

Manja Lekić (29) je ilustratorka i od skoro producentkinja iz Beograda koja se bavi dečijim storitelingom. Upisala je master studije u Budimpešti, gde ju je fakultet spojio sa firmom koja joj je ponudila posao. Ovaj posao je prihvatila, ali je brzo nakon toga dobila ponudu da pređe u Pariz. Ona menja svoje radno mesto, ali po njenom dolasku u Pariz, firma za koju je radila – bankrotira. Manja se vraća u Srbiju, tu kao i mnoge njene kolege kreativci počinje da radi u marketinškoj agenciji, prvoj, drugoj, sedmoj... (da, zaista je promenila sedam timova) na kraju daje otkaz i pokreće svoju firmu.

Kako si ti pored neograničenih mogućnosti u freelance svetu uopšte došla na ideju da otvoriš firmu?

U okviru saradnji sa ljudima, radeći na dečijim projektima, dečijim knjigama, igricama, društvenim igricama, dodatno sam se ohrabrila da je potpuno okej da ponudim jednu vrstu usluge. Nikad nisam zamišljala da ću sa 30 godina da imam firmu, to nije bilo važno. Ali uvek sam znala čime želim da se bavim. U ovom trenutku je firma to što mi omogućuje da do toga dođem.

Šta je sve potrebno da bi neko otvorio svoju firmu?

Pre svega ideja, zato što firma nije nešto čemu se teži. Firma je put ka tome čemu težiš, samo jedna usputna stanica.

A koliko uopšte mladi koji nemaju svoju firmu imaju prostora da nađu posao?

Mladi kreativci u Srbiji mogu da rade ili za strane firme kao outsourceri ili da rade u marketinškm agencijama. Ja sam se nekako zadesila u datom trenutku marketinškoj agenciji i onda sam iz toga pobegla. Sve vreme sam u stvari radila freelance, dođem kući sa posla i nastavim da radim svoje projekte za svoje klijente koji su vezani za dečiji storiteling.

Kod nas ne postoji institucija u kojoj bi ti mogla da se baviš dečijim storitelingom?

Bila bih najsrećnija kada bi kod nas postojala institucija kojoj bih ja mogla da se priključim i u okviru nje da se bavim svojim poslom, ali toga nema. Imati svoju firmu i pokrenuti svoj posao je jedan užasno stresan korak, ali ništa me nije nateralo. Ohrabrilo me je to što mi do prekosutra možemo da pričamo šta sve nedostaje, ali jedino konkretnim postupcima i materijalizovanim, realizovanim idejama, može da se pokrene dijalog. Da li to može bolje, da li može sa većim timom, sa više vremena, više resursa, sa više angažovanja, da se napravi nešto što će stvarno biti od koristi.

Ti si praktično pobgla iz freelance-a i otvorila svoju firmu?

Da, ali ne zato što nisam želela više da se bavim freelanceom, nego samo zato što sam želela da kategorizujem čime u stvari želim da se bavim, a to je dečiji storiteling. Mislim da u današnje vreme postoje tri stvari u koje treba ulagati: deca, politika i ekologija.

Ako pokušaš sad da pogledaš stvari sa strane, koliko pokretanje sopstvene firme uopšte vredi?

Vredi, ali to vremenom postaje sve usko, sažeto. Tvoj život postane to što radiš, ti postaneš to što misliš, tvoje misli postanu tvoj posao i sve se lepo smućka. Ono što je najvažnije je to što kada transparentno komuniciraš i izneseš svoje ideje, projekte i vrednosti, to u stvari okuplja jednu super zajednicu oko tebe.

Intervju s Manjom možete preslušati ovde.

M. M.