O usamljenosti kod mladih se ne priča dovoljno

Svako od nas je tokom svog života bio usamljen. Tom osećaju doprinose mnogobrojni faktori: lični, društveni, materijalni... Usamljenost kod mladih je sve češća i sve se ređe prepoznaje i priča o njoj. Pominje se u kontekstu interneta, društvenih mreža, civilizacijskog napretka, a zaboravlja se na osećanja koja prouzrokuje.

Istraživač-saradnik na odseku za psihologiju i omladinska radnica Selka Sadiković kaže da je važno da pričamo o usamljenosti i da je identifikujemo jer je ona često deo nekih drugih problema: niskog samopouzdanja kod mladih, osećanja socijalne isključenosti i da je tema o kojoj se ne priča dovoljno.

"Važno je sa mladima govoriti o svojim emocijama, ne samo o njihovim i to baš od autoriteta - nastavnika i roditelja, jer mladi često ne znaju da identifikuju svoje emocije. Znaju da se osećaju neugodno i neprijatno, ali često ne znaju da li su ljuti na drugog, na sebe i zato je jako važno učiti o emocijama, identifikovati ih i nositi se sa njima", kaže Sadiković.

Veliko pitanje je da li su nas društvene mreže i tehnologija otuđile ili su nas ipak povezale? Dok neki smatraju da su društvene mreže prostor gde mladi mogu da se izraze, slobodno kažu svoje mišljenje, neki smatraju da su one doprinele da mladi žive paralelni svet. Sociolog Dušan Ristić smatra da tehnologija, sama po sebi nije kriva za osećaj osamljenosti.

"Ako spominjemo tehnologiju i nove komunikacije, pre svega treba govoriti o načinima na koje mi koristimo te nove komunikacije, a koji doprinose osećaju usamljenosti. Nije tehnologija sama po sebi kriva, niti društveni mediji koje mladi ljudi najčešće koriste, već upravo način na koji ih koriste i prevelika izloženost svakodnevnoj 'buci' informacija", kaže Ristić.

Baš zbog informacija koje svakodnevno stižu do mladih ljudi, kako kaže student Filozofskog fakulteta Neven Hercegovac, mladi imaju potrebu da se na društvenim mrežama predstavljaju srećno, zadovoljno i da se prikažu u svojim savršenim životima, čak i onda kada to nije tako. O onim osećanjima koja su suprotna sreći se ne priča.

"Ne govore ili jako malo govore o svojim lošim osećanjima, o svojim emocijama, već govor samo o onom pozitivnom i još preuveličavaju to da bi bilo što interesantnije i zabavnije i da bi tu svoju usamljensot sklonili negde, a sebi dali lažni osećaj odobravanja koji dobijamo od sredine", ističe Neven.

Usamljenost kod mladih se ne ogleda samo kroz društvene mreže i sve manju prisutnost u stvarnom svetu. Neki mladi imaju problem zbog neuređene zajednice u kojoj žive da budu deo nje, te se povlače u svoje svetove gde su sigurni. Potpredsednica Kreativno afirmativne organizacije PARNAS Marijana Ramić Vulin kaže da se ovo posebno oseća kod osoba sa invaliditetom.

"Imamo niz predrasuda i sterotipa od osoba bez invaliditeta prema osobama sa invaliditetom i onda su te socijalne interakcije mnogo smanjene, što doprinosi njihovoj samoizolaciji, na primer oni ne mogu da odu tam ogde ima stepenica, pa će ostati kući. Onda ni oni ne rade dovoljno na sebi i nemaju socijalnih veština", zaključuje Ramić Vulin.

Suočavanje sa usamljenošću je težak posao, ali ne samo za mlade već i za one koji se bave mladima, a često zaboravljaju da i o ovoj temi treba pričati. Priča o mladima u društvu, u institucijama je veoma važna, a kultura je jedno od mesta gde se ova pitanja mogu pokrenuti, bez straha da će se mladi osetiti ugroženo. Glumac i omladinski radnik Uroš Mladenović kaže da je upravo umetnost jedan od načina.

"Mladi vole da sebe otvore kroz umetnost, kroz glumu, kroz kulturu, a veoma je važno da se oni bave kulturom jer su građani ovog grada i vrlo brzo će preuzeti neke velike odgovornosti, a pogotovo što je Novi Sad grad mladih, važno je da se njima bavimo kako bi im dali dovoljno razloga da se i oni bave gradom i sobom", kaže Mladenović.

J. Božić