Nije rešenje da se svi preselimo u velike gradove

Stanovnici dva naša najveća grada, Beograda i Novog Sada, uskoro će, prema rečima nadležnih, moći da saznaju kakva ih sudbina očekuje u gradovima u kojima žive, barem što se tiče urbanističkog razvoja i planiranja, samim tim i funkcionisanja gradova. Geneneralni urbanistički plan, ili skraćeno GUP, zanimljiv je svima, ali, dok "običnim ljudima" nije uvek najjasniji, stručanjci, arhitekte i urbanisti dugo o tome razgovaraju, ukazuju, bune se i predlažu. Osnivačica udruženja građana Ministarstvo prostora Iva Čukić, doktor je arhitekture i jedna od aktivistkinja na ovom polju koja se u svom radu usmerila na teme upravljanja i raspolaganja prostornim resursima, urbanih zajedničkih dobara, kao i na tačke susreta institucionalnog, planskog i normativnog okvira sa oblicima neformalnih praksi.

Tema ovogodišnjeg Bijenala u Veneciji bila je kako ćemo živeti zajedno. Ovde se ipak nameće pitanje - gde ćemo mi to živeti?

Gde ćemo živeti je odlično pitanje. Predviđa se da će veliki broj ljudi otići iz zemlje, na žalost i brojevi koji su do sada predstavljeni pokazuju da je veliki broj ljudi već otišao. Ti parametri bi za ljude koji donose odluke trebalo da budu jako zabrinjavajući, zapravo, alarmantni i da ih nateraju na ozbiljno promišljanje o tome u kakavoj budućnosti želimo da živimo. Druga stvar je kako mi o tome učimo da razgovaramo, odnosno, da li uopšte možemo da razgovaramo. Nama su sve prilike za dijalog ukinute, a GUP je povod da o gradu u kojem živimo imamo neko mišljenje. Ministarstvo prostora, a ni ja lično, ne mislimo da samo struka treba da se pita, naprotiv i građani treba da se pitaju. Svaki put kada smo sa građanima razgovarali o tome šta bi oni želeli, tu je bilo stvarno sjajnih ideja, jer su to ljudi koji najbolje znaju svoj grad. Planiranje se uglavnom radi na nivou mapa i grada, ali retko kad se zađe u svaki kraj i utvrdi šta tamo stvarno nedostaje, kakvo je realno stanje i na osnovu toga napravi neki predlog. I zato je važno čuti one koji tu žive i koji će tu nastaviti da žive u nekom dužem vremenskom periodu.

Kada pogledamo naša dva najveća grada, deluje da je problem sa njihovim funkcionisanjem ogroman, pogotovo što se tiče saobraćaja. Kako stići do rešenja koje odgovara svima, ili makar velikoj većini?

Svakako bi trebalo raditi na decentralizaciji. Nije rešenje da se svi preselimo u Beograd, Novi Sad ili Niš, već da razvojem ekonomije omogućimo život i u drugim gradovima u Srbiji. Mi to nemamo, zavisimo isključivo od inostranog kapitala i od privatizacije domaćih preduzeća, koja često nemaju ni razlog ni logiku za privatizaciju, kao što je slučaj sa Institutom za vodoprivredu "Jaroslav Černi". Mi ćemo biti jaki onda kada budemo imali jaku lokalnu ekonomiju i u nju ulagali, jaku privredu i poljoprivredu. Mi smo sela ubili, uništili smo ih. Mi smo kao Ministarstvo prostora bili pozvani da pomognemo oko ideje kako pomoći i razvijati škole po ruralnim sredinama, jer će Srbija, u narednih nekoliko godina, tamo zatvoriti 30 procenata škola pošto nema dece. Selo bez škole je osuđeno na propast. U takvoj situaciji ljudi nemaju gde, sasvim je očekivano da će se preseliti u veće mesto, a ako tamo ne uspeju sledi odlazak u inostranstvo. U jednom nedavnom istraživanju se više od 90 odsto studenata izjasnilo da je njihov plan da odu iz Srbije. Intelekturalni kapital koji je godinama negovan se gubi, zato što nema industrije u kojoj bi se mladi ljudi zaposlili.

Ako razgovaramo konkretno o ovom novom Generalnom urbanističkom planu, kakav je tvoj stav, i Ministarstva prostora, kojim putem treba ići, šta je važno?

Radeći na ovoj temi mapirali smo nekoliko ključnih tema: stanovanje, zaštita životne sredine, odnosno, uticaj na klimatske promene, saobraćaj i pitanje investitorskog urbanizma. Na svaki smo probali da adresiramo određena pitanja koje bi trebalo da se reše. Istraživanjem je utvrđeno da samo pet procenata ljudi kupuje stanove, od čega je 84 procenata u kešu. Dok su nekretnine u Beogradu apsolutno nepriuštive za većinu stanovnika, a čak 80 procenata ljudi u Srbiji se klasifikuje za podržano stanovanje. To znači da mi stan ne možemo da tretiramo kao robu, nego moramo da nađemo mehanizme kako će on postati priuštiv i za druge. Javno stanovanje, Beč, na primer, ima više od 250.000 takvih stanova, dok Beograd ima sedam hiljada. Postoji i zadružno stanovanje, koje, kada pomenete, odmah dobijete etiketu da naginjete ka nekadašnjim vremenima i komunizmu. A na primer, Švajcarska i to baš Cirih, koji je verujem jedno od najprimamljivijih mesta za naše ljude, ima čak 40 odsto zadružnog stanovanja. To su neki modeli koje možemo da gledamo i nisu nemogući. Što se tiče zelenila i životne sredine, Beograd ima 12 procenata pod zelenim površinama, a prosek u razvijenim državama je 50 odsto. Kada smo razgovarali o tome šta bismo mogli da predložimo, došli smo do toga da Beograd 2041. treba da ima trećinu pod zelenim površinama i to nam se učinilo previše. Onda smo pogledali urbanistički plan Berlina i Beča i shvatili da je kod njih to preko 50 procenata. Dakle, nije nemoguće. Treba insistirati, postoje rešenja. Kod saobraćaja je rešenje u insistiranju na javnom prevozu. Graditi linije metroa koja povezuju naseljena, a ne nenaseljena područja, stimulisati alternativne metode saobraćaja, destimulisati količinu privatnih automobila. Sve to može i rešava se Generalnim urbanističkim planom.

Koliko misliš da je onda jedan običan čovek, koji nema šanse ni za sto godina poštenog rada od plate da kupi stan, uopšte zainteresovan da se bavi ovim pitanjima?

Zapravo, većina nije zaniteresovana. Ljudi su se umorili od konstantne borbe sa vetrenjačama. Jako je malo bilo uspešnih primera. Mene lično motivišu upravo ti primeri, koliko god da ih je malo. To je jedina snaga koju imamo. Postoji opcija da uđete u ovu najveću evropsku stranku i tako gurate sopstvene interese, a druga opcija je da se udružimo i radimo zajedno.

Arhitektura jednog grada je ogledalo epohe u kojoj je nastajala. Šta je u tim procesima reverzibilno?

Da, ahitektura je oduvek bila oružje i oruđe moći. Teško je na ovo odgovoriti. Trebalo bi da se dogovorimo šta da srušimo? Kada bi se krenulo od nelegalnih objekata koje su gradili oni koji su imali moć, to bi bio jedan pozitivan signal. Prema nelegalnoj gradnji sam malo ambivalentno postavljena, jer je, s jedne strane, onima koji nisu imali krov nad glavnom to omogućila. Država nije imala rešenje, uglavnom su to bile izbeglice iz raznih ratova, pa možemo da budemo solidarni i kažemo da je to bio jedini način. Ali onda je taj jedini način zloupotrebljen od ljudi koji su imali novac i za legalna rešenja i došli smo do jedne kaubojske situacije. Na primer, dugo smo se borili protiv projekta Beograd na vodi. On je sada izgrađen, tu nema nazad, ali je to bila jako velika lekcija za sve nas. To je ujedno pokrenulo ljude da reaguju na druge stvari.

Pitanje urbanističkog plana je jako važno za Beograđane. Imali smo jedan slučaj u bloku 37 na Novom Beogradu. To su tradicionalni beogradski blokovi sa zelenim površinama, koji su poslednjih godina jako napadnuti jer se to vidi kao "mrtvo zelelnilo" na kojem treba da se gradi. Uz taj blok je došao jedan objekat od devet spratova koji potpuno zaklanja celu jednu fasadu stambenog objekta preko puta. Aspurd je još veći jer je čak i taj ko je crtao projekat, blurovao zgrade kao da ne postoje. Mi smo to objavili i ljudi su se aktivirali. Bilo je puno pritisaka, privatnog obezbeđenja, dolaženja noću sa nekim batinašima, ali su ti ljudi napravili dežurstva, medijski se organizovali, zvali druge inicijative, zvali razne političke opcije da dođu da razgovaraju i na kraju su uspeli. Odbranili su svoj blok i dobili su svoju zelenu površinu.

Da se ne stekne pogrešan utisak, nije svaka nova građevina pogrešna, zar ne?

Uvek bih birala put kojim se štiti javni interes. To je put koji sagledava razne parametre koji se tiču svih nas. Da li imamo dovoljno sunca, vazduha, škola, vrtića, prodavnica, kulturnih i sportskih sadržaja, odnosno, mora da postoji jedan sveobuhvatni, generalni pristup u planiranju. Nikako pojedinačni. Tačno je i da sada postoji situacija da, gde god da se pojavi bager, ljudi izađu i bacaju se pred njega. Pre par dana je primećen bager, krenuli smo, straža, vajber grupe i ostalo, a gradio se lokalni sportski teren. Pa ok, to je lepa stvar, ali ljudi su toliko sluđeni od svega da ne mogu da veruju da će nešto dobro da se desi. Bio je i jedan plan za Cerak koji je zaštićen kao kulturno naselje i planom je predviđeno javno stanovanje. I taj plan je jako lep. Ima puno zelenih površina, objekat kulture, a svi smo gledali u to kao da je neka zagonetka koju mi ne vidimo, jer ne možemo da poverujemo. Na kraju smo zaključili da je plan stvarno lep.

Kako je raditi u ministarstvu?

U Ministarstvu prostora je divno, dinamično i svaki dan potpuno drugačije. Mi se svaki dan srećemo sa ljudima koji imaju urbanističkih ili građevinskih problema i pokušavamo da pomognemo. Raspoloženje mi igra u zavisnosti od toga da li nešto uspevamo da uradimo ili ne. Nekad me uhavti neka tuga ili očaj što nemam veću moć da stvarno utičem na sistem i donosioce odluka, a nekad uspemo da organizujemo ljude na način da oni izvojevaju svoju pobedu.

Kako ti se čini Novi Sad? Bolji ili gori od Beograda?

Ne mogu da ih ocenim u tim kategorijama. U Novom Sadu primećujem istu praksu koja se dešava i u Beogradu. Od jedne sredine koja je mirna, draga, austrougarski oblikovana, za razliku od Beograda koji je lud, rušen i bombardovan milijardu puta, sa hiljadu stilova, nema neki kontinuirani identitet. Primećujem da se tokom godina blokovi menjaju, od ugaonih kuća koje rastu u svojoj veličini i kako sve to počinje da jede grad. Situacija je gotovo identična kao u Beogradu. 

Koje akcije pripremaš za naredni period?

Pripremamo jedan ludački eksperiment, a to su participativni forumi. Hoćemo da nateramo sve aktere da dođu za jedan sto i da razgovaramo o tome kako vidimo budućnost jednog naselja. Korisitmo vreme između javnih uvida da dovedemo lokalnu zajednicu, nezavisne eksperte iz raznih oblasti i donosioce odluka za jedan sto i da vidimo šta može da se uradi. Stvarno sa namerom da izbegnemo konfikte i atmosferu kao da smo u rovovima na tim javnim raspravama, već da pokušamo da stvorimo neko malo poverenje, ili makar da naučimo da pričamo jedni sa drugima sve u nadi da ćemo naše gradove razvijati tako da oni pripadaju svima nama.

Ivino gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija poslušajte ovde:

Jovan Vanja Marjanović

fotografije: privatna arhiva