Zvučni zid američke gotike

Savršeni kroj prašnjave karte koja nas vodi do srca alternativnog kantrija i njegovog blaga zapravo su note denverskog benda Vuvenhend (Wovenhand). Svaki putnik je na tom parčetu zemlje ostavio po neku relikviju koju je kasnije Dejvid Judžin Edvards obradio u svojim pesmama. Te kompozicije su pomogle i raznim novim istraživačima da američki jug ponovo bude najprodavaniji komercijalni produkt (tv, film, serije...). Zapravo, folklor je svuda i on privlači najrazličitije fanove, podanike i sluge. Bitno je samo znati kako se kroti taj nezaustavljivi talas koji spaja istomišljenike. Vuvenhend su na svojoj eklektičnoj popovedi po četvrti put posetili Srbiju, a šta nam nudi njihova nova muzička epizoda saznali smo od frontmena i pevača Dejvida Edvardsa i gitariste Čaka Frenča.

Šta se krije iza zanimljivog naslova vašeg poslednjeg albuma "Star Treatment"?

Dejvid: Pa, meni je taj naslov veoma očigledna igra reči. Ceo novi album napravljen je kao posledica naše veze za uzvišenim i svim tim impresijama kroz istoriju. On nas može vratiti pećinskim crtežima, čovekovoj vezi sa nebesima i svim stvarima koje se tamo dešavaju jer na taj način se kreira sistem verovanja. Tu su još i svakodnevne, ezoterične stvari. Zapravo, u pitanju je astro – religija! Svi ti karakteri i životinje (zveri) koje nas na neki način predstavljaju u svemiru, zapravo su putokaz naših karaktera.

Univerzlni jezik?

Da, to je jezik celog jednog sazvežđa.

Čak, u jednom tekstu sam naišao na konstataciju kako je sastav Vuvenhend sa tvojim dolaskom (2012) doživeo reinkarnaciju teškog i žestokog zvuka benda. Šta se zapravo desilo?

Čak: Moje muzičko predznanje bilo je zasnovano na zvucima pank – roka, veoma bučnih bendova hardkor usmerenja… Vuvenhend je nešto potpuno suprotno od svega toga. Za mene je to jedna interesantna mešavina zvukova, a ja se trudim da rasprostrem sve što mogu na tom velikom zvučnom ćebetu.

Dejvid: On voli da pravi piknik na tom ćebetu.

Čak: Tako je. Ja ponesem ćebe, a Dejvid punu korpu raznoraznih sastojaka.

Omot albuma "Star Treatment"

Dok sam vas gledao u beogradskom Domu omladine, shvatio sam da pravite taj veliki zvučni talas, zid koji plovi i koji konstatno raste, ali se ne raspadne. Kako kreirate toliku snagu?

Čak: Nismo samo nas dvojica zaslužni za to. Tu je i ostatak ekipe. Gledam na to kao da smo mi jedno malo jato riba koje stalno pliva zajedno. Nekad plešemo po vodi, a nekada smo rasuti.

Dejvid: Svidelo mi se to poređenje sa velikim talasom, ali se trudim da ne uđem pod njegov uticaj i snagu. Tako funkcionišem sa ostalim članovima benda. Dolazimo iz sredine koja je poprilično "folki", samim tim su naše kompozicije veoma krhke i mogu u momentu da se zdrobe. Zato treba znati kako se jaše taj veliki talas. 

Vuvenhend uživo

Spomenuli ste taj folk bekgraund. On, na neki način, predstavlja zajedničku i neizbežnu tradiciju?

Dejvid: Veoma sam upoznat sa folklorom ovog područja i on mi se jako dopada. Ceo taj dizajn i estetika, kao i te priče, kod mene bude određene emocije. Sve to, opet, povezujem sa istorijom moje familije. Veći deo moje familije dolazi iz Severne Karoline, a tu ima mešane krvi škotsko – irskog porekla, tako da je ceo moj život uhvaćen u takvoj estetici koja se najbolje može opisati muzikom. Odatle dolazim.

Ta "južnjačka" strana ponovo je popularna? Filmovi, stripovi, tv serije... Sve te priče obrađuju jednu posebnu ezoteriju, mistiku i jezik.

Dejvid: Tako to sve kruži u prirodi. Sada je taj talas popularnosti u medijima jako velik. I on će splasnuti vremenom. Pa će se ponovo pojaviti na površini. Nazovimo to kako hoćemo, moja kovanica se zove "alternativni kantri".

Insert iz dokumentarnog filma "Searching for the wrong - eyed Jesus" (2003)

Čak, kojim lajtmotivom si se vodio tokom snimanja albuma "Star Treatment"?

Čak: Moja glavna motivacija ogleda se u kreiranju zvuka koji ni na koji način neće ugroziti Dejvidovu viziju. Kao da je u pitanju jedna posebna pesma koja se kasnije spaja sa drugom a tada dolazi do prave draži kreiranja i širenja horizonta. Veliki je to izazov! Glavno pitanje je kako postići onu čuvenu izreku: Manje je više.

Sastav Vuvenhend nastao je 2001. (nakon prestanka rada kultnih 16 Horsepower) kao solo projekat. A danas, šesnaest godina kasnije, pričamo o bendu koji je realizovao osam studijskih albuma. Kako vama izgleda taj protok vremena i priče koja se razvila u neraskidivi deo života?

Dejvid: Da budem iskren, nisam primetio neke velike promene tokom ovih godina. Svaka varijacija iziskuje isti proces koji se odvija u mom svetu. Nikada se ne osvrćem unazad, muzički pogotovo! Kada napravim album, on momentalno nestaje. Imaš sve te divne ljude koji dolaze u tvoj život tokom kreiranja pesama, a oni popločavaju jedan veliki put bez kraja. Znakovi su svuda pored njega, samo ih treba pratiti. 

Kompozicija "The Good Hand" (2002)

Beogradski koncert započet je veoma interesantnim introm. U pitanju je bila jedna indijanska pesma koja nas je sve pozivala na koncert. Na koji način spajate tu tradiciju sa modernim zvucima?

Čak: Nekada te takva muzika i melodija premeste na neko sasvim drugačije mesto. Ne mogu da kažem kako se radi o transu, ali siguran sam da zahvaljujući njoj imam mogućnost da na momenat izađem iz svoga tela. Osećaj je neverovatan i veoma moćan. To je miks inspiracije i kutije sa alatom koji nosiš sa sobom. To uopšte nije laka stvar jer se događa neplanirano. Probe su po strani. 

Dejvid Judžin Edvards i Čak Frenč u studiju O Radija

Vaša publika je veoma interesantna i žanrovski različita? Da li vam to imponuje?

Dejvid: Kako da ne. U pitanju su ljudi iz svih slojeva društveno-socijalnog miljea.

Čak: Pokrivamo puno muzičkih stilova, a to ljudima omogućava da iskuse sve ono što ih zanima, bez ikakve krivice da su odabrali pogrešnu stazu svoje sudbine. Oni će otići na našu svirku kako bi se lepo proveli i to je ultimativni smisao muzike.

Dejvid: Meni sve to izgleda kao jedan veliki eksperiment. Muzika nikada ne može biti zaključena priča. Svaki momenat je pravi mali deo svemira i on mora ispasti originalan. Veoma sam srećan našom trenutnom situacijom i mestom do kog smo došli konstantnim radom. 

U nastavku pogledajte dokumentarni film o životu i delu Dejvida Judžina Edvardsa:

Dušan Majkić