Život nakon pandemije mora biti u skladu s prirodom

Svest o značaju očuvanja životne sredine povećava se iz generacije u generaciju. Zahvaljujući tome, svetska naučna zajednica prepoznaje mlade istraživače, poput studenta inženjerstva zaštite životne sredine Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu Đorđa Ogrizovića. On ima 21 godinu i više od 100 republičkih, međunarodnih i svetskih nagrada i priznanja iza sebe. Osvojio je dve zlatne medalje na Olimpijadama mladih naučnika i Međunarodnoj konferenciji mladih naučnika u Rumuniji 2016. i Štutgartu 2017. godine, a od prošle godine nosilac je i Youth hero titule. Za Oradio, Đorđe je objasnio "posledice" pandemije koronavirusa, kada su u pitanju priroda i njen razvoj. 

foto: Monstapha Raad/privatna arhiva sagovornika

Imajući u vidu da aktuelna situacija utiče na to da se priroda obnavlja usled manjeg uticaja čoveka, šta je ono što bi, po tvom mišljenju, čovek mogao nakon pandemije da nastavi da radi kako bi još više uticao na obnovu prirode?

Globalno smanjenje aktivnosti koje će, izvesno, dovesti do ekonomske krize, u određenoj meri je već dovelo do obnavljanja i oporavka prirode. Prvo su građani Kine, a zatim Italije, Velike Britanije, Nemačke i desetine drugih zemalja, doživeli privremeno smanjenje emisije ugljen-dioksida i azot-dioksida od čak 40 odsto, što znatno poboljšava kvalitet vazduha i smanjuje rizik od astme, srčanih i plućnih bolesti. U Kini, zemlji koja na godišnjem nivou emituje najveće količine ugljen-dioksida, emisije su smanjene za oko 18 odsto u periodu od početka februara do sredine marta - smanjenje od 250 miliona tona. Životinje su, takođe zbog smanjenih aktivnosti ljudi, počele da zalaze u urbane sredine. Meni je najzanimljiviji primer malabarske cibetke, kritično ugrožene životinje, koja je ovih dana viđena u Kalkuti prvi put nakon 1990. godine. Međutim, s ublažavanjem mera, polako ćemo se vratiti u prethodno stanje. Da bi se sprečilo dalje izbijanje virusa sličnih ovom, ilegalna trgovina divljim životinjama i uništavanje prirodnog staništa mora da prestane. Dakle, povratak na stanje pre pandemije nije rešenje, jer to ni u kom slučaju nije bio život u skladu sa prirodom. Zato je potrebno detaljno i obavezno obrazovanje na temu zaštite životne sredine, prečišćavanje otpadnih voda, tretiranje zagađenog zemljišta i vazduha, pravilno upravljanje otpadom i prelazak na zelenu/cirkularnu ekonomiju. Jednom rečju, potrebno je znanje.

Mentor si naučnim timovima, koordinator nacionalnih projekata, član organizacionog komiteta na Internacionalnoj konferenciji mladih naučnika, asistent na programu geonauka u Istraživačkoj stanici Petnica... Koliko se, po tvom mišljenju, ulaže u mlade naučnike u Srbiji?

U Srbiji je 2019. godine organizovan Fond za nauku, a ja sam već nekoliko godina stipendista Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja kao mladi istraživač, te u ovim počecima novac zaista ne predstavlja najznačajniji problem. Mnogo veći problem jeste nepostojanje mentorskog sistema nastave za najbolje studente, niti jasna želja ili potreba da se studenti od najranijih dana uključuju u istraživački proces na matičnim fakultetima (ili institutima). Naravno, neophodna je i modernizacija nastave i preispitivanje gradiva koje se uči na fakultetima. Ipak i dalje imamo mnogo dobrih profesora koji podučavaju studente, koji su nakon naših studija dobro prihvaćeni širom sveta. Jedna od najvećih svetskih bioinženjera današnjice (koju sam imao čast da lično upoznam), Gordana Vunjak Novaković, obrazovala se upravo na Tehnološko-metalurškom fakultetu. Kriza izazvana pandemijom koronavirusa, iz koje ćemo, nadam se, kao društvo izvući pouku, jeste jasan pokazatelj da se u teškim situacijama setimo onih čija zanimanja često nedovoljno poštujemo. A setimo se i nauke, u koju se skoro svuda ulaže manje resursa nego što je potrebno.

foto: Katarina Kovačević/privatna arhiva sagovornika

Imaš li u planu da živiš i radiš u Srbiji? Prema tvom iskustvu, kako naša mlada naučna scena razmišlja po ovom pitanju?

Apsolutno bih voleo da živim u Srbiji, jer, iako je verovatno da život u inostranstvu pruža veću materijalnu sigurnost, ipak ne mislim da je to najvažnije. Naravno, možda ovu odluku nekad promenim, ali bih voleo da budem jedan od onih koji će u budućnosti pomoći mladim ljudima da se bave onim šta vole. Verujem da će i kada ja dođem u godine svojih mentora, biti đaka zainteresovanih za nauku i tada će biti najvažnije da budu tu oni koji će im pomoći. Kada su tokom druge polovine devetnaestog i početkom dvadesetog veka mladi talentovani studenti odlazili na školovanje u inostranstvo (o trošku države), oni bi se nakon studija vraćali u Srbiju da primene stečeno znanje. Danas je, nažalost, iz brojnih razloga drugačije.

Kolika je svest mladih kada je u pitanju značaj životne sredine u Srbiji?

Mislim da je oblast zaštite životne sredine zanimljiva mladima i dosta je nas koji imamo svest o ovom problemu. Ova oblast je, danas, na neki način i moderna, čemu su doprinele i poznate ličnosti koje govore o ovom problemu (npr. Leonardo Dikaprio u filmu "Pre poplave" ili Farel Vilijams koji ima svoju modnu liniju garderobe napravljene od plastike iz okeana). Međutim, najvažnije je da se sa deklarativnog pristupa pređe na konkretne aktivnosti, a to se još nije dogodilo u dovoljnoj meri. Potrebno je javnosti predstaviti tačne podatke, jer će od toga zavisiti i kolektivna svest o pitanjima vezanim za zaštitu okoline. Uzmimo za primer avio saobraćaj, za koji će većina reći da ima najveći ugljenični otisak (emisiji CO₂) od svih prevoznih sredstava. Realnost je, ipak drugačija - avijacija doprinosi emisiji ugljen-dioksida sa 12 odsto (u poređenju sa 74 procenta od drumskog saobraćaja), a to je, zanimljivo, manji ugljenični otisak nego onaj koji odražava proces proizvodnje mleka na godišnjem nivou. Sve ovo ne znači da treba da nastavimo sa istim životnim navikama koje su nas dovele do ovakvog stanja u prirodi, već da imamo kritički stav prema informacijama koje čujemo ili pročitamo.

foto: Dino Dervišić/privatna arhiva sagovornika

Tvoje najveće nagrade su dve zlatne medalje na Olimpijadama mladih naučnika i Međunarodnoj konferenciji mladih naučnika u Rumuniji 2016. i Štutgartu 2017. godine. Koji je fokus mladih naučnika životne sredine iz drugih zemalja?

Bilo je zanimljivih radova. Jedno je bilo o korišćenju trave za proizvodnju papira, tako što bi se iz te trave izolovala celuloza, ispitivan je uticaj različitih otpadnih voda na životnu sredinu, jedno je bilo o održivosti vodosnabdevanja Delhija, zatim o proizvodnji polimera od otpadaka prilikom proizvodnje palminog ulja... Brojna interesantna istraživanja se sprovode i ovde u Srbiji, u okviru sistema centara za talente ili u Istraživačkoj stanici Petnica. Jasno je da ovde govorim o srednjoškolskim istraživanjima, koja u stvari predstavljaju tek prvi korak ka onim pravim i velikim istraživanjima koje će izvoditi oni koji nauku izaberu kao životni poziv.

Dobitnik si Youth hero nagrade. Ko je za tebe Youth hero?

U mladim godinama je svako priznanje podstrek da se istim putem, uz još više truda, nastavi, ali je ujedno i opomena da radost zbog nagrade ne postane gordost, a ponos sujeta, jer tog trenutka prestaje ili se ograničava mogućnost za dalji napredak. Tako je i sa priznanjem Youth hero za oblast nauke. Biti heroj je nešto što je vrlo posebno i, istorijski gledano, upravo su heroji održavali pojedine kulture, verovanja, vrednosti - čitave narode. Danas, kada se čini da u svetu postoji mnogo više antiheroja, predstavljanje vrednosti koje je ovaj konkurs promovisao je i više nego potrebno. Odlika heroja je da pronađu u sebi nadljudsku snagu, motivaciju i snažnu volju da reše određenu, naizgled nerešivu poteškoću. Svi mi koji smo nosioci ove titule uspeli smo svojim radom i upornošću da pokrenemo najpre sebe, a zatim i ostale oko nas. Zato ovo priznanje obavezuje da i dalje budemo dovoljno uporni da ispunimo sopstvene ciljeve koji će doprineti širem dobru.

S.Paramentić