VIS Limunada: Lepo je da je svet lep!

U moru raznih, možda pomalo i dosadnjikavih muzičkih žanrova, beogradski VIS Limunada donosi dah nekih starijih vremena. Kroz njihove pesme provejavaju tehnikolor fotografije 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, kada je melodija muzike pozivala mlade ljude na ples i kada je jedna druga subkultura, bolje reći prava kultura, bila na ceni. VIS Limunada je nedavno objavio istoimeni album prvenac, a o uticaijma na njihovu ljubav i modu razgovarali smo sa članovima benda, Mikijem i Vladom.

Kroz vaš kreativni rad video sam da se iskreno zanimate ne samo za muziku, nego i za filmove, određenu epohu i ritam koji upotpunjuje celu tu vizuelnu sliku, iza samog identiteta. Kako ste se vratili u prošlost? Na koji način ste istraživali sve te delove slagalice koji su se sklopili u ovih dvanaest pesama na albumu?

Miki: Postoje tu sad barem dva momenta. Jedan je sama muzika, a drugi je okolina u kojoj naša muzika nastaje. To je više neki kulturni kontekst. Tačno je da taj naš pogled u prošlost dosta iskren i da mi to zaista i volimo, a sa druge strane možda je i toliko iskren zato što ne pokušavamo baš da stvorimo iluziju prošlosti. To jest, nije nama cilj da napravimo perfektan retro. Naš cilj je da se nađemo u kontekstu koji nam se čini da je izgubljen, a to je kontekst nekog vedrog kultivisanog života, koji je u tim vremenima stekao uslove da nastane i da se razvija sa svim kulturnim, društvenim i tehnološkim stvarima sa kraja 50-ih i početka 60-ih godina prošlog veka. Tada se razvila jedna potentna građanska kultura sa komunikacijom, televizorima, radio aparatima, vozilima... Uopšte, jedan moderan čovek se stvorio iz takvih tokova. E, mi i dalje baštinimo sve to, samo što smo sada stigli do nekih derivata tih pomenutih dekada. Što se tiče muzike, Vlada i ja tu muziku slušamo nevezano za VIS Limunadu, dosta pre svega ovoga. Svako na svoj način, naravno. Onda se to sve, zapravo, sklopilo vrlo lepo. To je muzika koju volimo, koja nas je zanimala, koju nikada nismo imali prilike baš da sviramo. Tada smo došli do zaključka da bi mogli, zbog tog kulturnog i muzičkog kvaliteta, ipak da se upustimo u tu retro priču i da vidimo kako da se inspirišemo tim periodom bez ikakvog rekreiranja. I onda dobijete sliku lepo odevenih muzičara, sa lepim instrumentima, koji se lepo i kulturno ponašaju. Nekako, lepo je da je svet lep! Još nešto: imam utisak da to savremeno autorstvo, ta obaveza da se konstantno proizvodi "original", da je to više posledica modernog, potrošačkog društva i načina proizvodnje kulture. A mi smo se samo vratili pripadanju jednoj određenoj tradiciji i njenoj razvojnoj liniji.

Koliko je bilo zahtevno i zanimljivo da se vi, kao ljudi ovog vremena, vratite po senzibilitetu u te prošle godine, a da one zvuče vitalno i originalno?

Vlada: Mislima da je za sve to prevashodno zaslužno dosta istraživanja i preslušavanja. To je gomila snimaka i numera iz 50-ih i 60-ih godina, a ima nešto i od novije produkcije. Ja nisam čovek koji sluša jedan žanr ili nešto što je nužno retro i što zvuči tako. Za ovaj naš sadašnji zvuk jednostavno smo napravili miks svega što smo kao muzičari obradili, a mi samo pokušavamo da se energetski nadovežemo na jednu prohujalu pop tekovinu. Smatram da je ipak glavni motiv za pokretanje VIS Limunade bila konstatacija kako na domaćoj sceni vlada nedostatak takvih ansambala. A to nas je dovoljno zaintrigiralo da krenemo u na to retro putovanje. Pomenuo sam namerno reč ansambl. Nekako, grupa implicira neki ogoljeni rokenrol sastav, a nas šestoro se uvek trudi da se poigra tim aranžmanima i upotrebom različitih instrumenata. Sve u cilju raskoši konačne zvučne slike.

Album je jedna forma koja na efektan način predstavlja jedan sastav/autora u pravom svetlu i on nikako ne može da nestane kao forma. Skidanje na internetu je sasvim druga stvar, a album u rukama je više od vizuelnog doživljaja. Vaš album prvenac (VIS Limunada) ima dvanaest pesama i ona stvarno može da posluži kao neka vrsta osvežavajućeg koktela?

Miki: Tako je. Limunada je lepo piće, ali limunada je takođe i ceo taj muzičko-filmski žanr. Vlada nam je dao ime, a nama je prilično brzo bilo jasno o čemu se radi. Filmovi kao što su "La Dolce Vita" (1960), pa jugoslovensko ostvarenje "Ljubav i moda" (1960), "Doručak kod Tifanija" (1961)... To su, zapravo, te limunade što ne mora da bude krajnje negativno. Neki od tih filmova su vrlo ozbiljni filmovi, ali tematika od starta ne implicira da će tu nešto važno da se desi. Tako je i sa našom muzikom. U tim pesmama se malo šalimo na naš račun zato što smo prvenstveno nerevolucionarni. Ne trudimo se da iz nule stvorimo nešto, to je jedna fina limunada, a mi se jedino brinemo da li je ona pitka i prikladna 21. veku. Naš album prvenac je možda manje širok od našeg repertoara. U ovom slučaju sve se svelo na pop muziku sa primesama soula i šlagera koji se, čak, pretvorio u nešto savremeno. Dakle, tu je dvanaest brzo-slušljivih pesama, a mi smo upravo hteli da imamo jedan optimističan i vedar muzički proizvod koji ukazuje na lepotu življenja.

Pored nekih pesama/standarda na koje su ljudi zaboravili, tu su i vaše originalne kompozicije. Koliko je bilo zanimljivo da pravite pesme u retro ruhu? Tu, ipak, postoje dosta kruta pravila.

Vlada: Na ovom albumu se nalaze četiri kompletno autorske pesme za koje smo napisali i muziku, tekstove i aranžmane. A moj utisak je da su te numere nastale u dahu. Miki je, kao autor i tekstopisac tih kompozicija nama predočio jasnu sliku, a mi smo onda dalje brusili priču.

Miki: Hteli smo da najbolje izvučemo taj efekat koji želimo da svaka pesma postigne. Pomenute pesme su nastale već u skici, nismo ih mi puno tražili. Ali, u trenutku kada je ušao aranžman, tu je ipak počelo malo da se preispituje i da se traži pravo rešenje. A tu dobijamo željenu raznovrsnost. Singl "Rame uz rame" je baš klasičan rokenrol iz šezdesetih, dok neke kompozicije imaju sasvim drugačiji štimung.

Vlada: Jedna od bitnih stvari koja se čuje na albumu prvencu, a i na našim koncertima, je ta raznovrsnost u instrumentima. Dakle, različite gitare, različite udaraljke, višeglasno pevanje... Najvažnji argument je ta zvučna raskoš koja krasi pesme iz ranijih perioda popularne muzike.

Miki: Ne trudimo se da nam studijski snimak i izvođenje uživo budu identični. Meni to uvek stoji kao jedna mogućnost izbora i koncertne slobode. Znam da su Bitlsi jednom izjavili kako više ne mogu da izvode to što snimaju i zato su prestali da sviraju koncerte (a i nisu se čuli od gromoglasne publike), pa su se bacili samo na snimanje studijski albuma. Mislim da je danas moguće svašta raditi na tome da se izvođenju "na živo" možda čak postigne identičan zvuk kao i na albumu, ali stvarno to ne mora da bude preko potrebno.

Do sada su se pojavila tri singla ("Rame uz rame", "Ja znam da znaš" i "Pleši pleši"), a uskoro stiže i četvrti?

Vlada: Tako je. Uradili smo spot za singl "Zbogom ljubavi". Naša ideja je bila da prvenstveno autorske pesme zaokružimo spotovima. Ostale pesme, koje su prepevi i obrade nam nisu nužno potrebne u tom video predstavljanju. "Zbogom ljubavi" izlazi za par nedelja.

Da li ste ovakvom muzikom pridobili neku novu/staru publiku koja se možda opustila, pa čak i zaplesala? Sve su to normalne stvari na koje smo zaboravili. Ili se samo previše stidimo zarobljeni nekim rogobatnim muzičkim pravcima?

Miki: Ova muzika pre svega ima neku vedrinu. To ne znači da se radi o nerazumnom optimizmu ili eskapizmu. U svemu tome krije se poenta životne radosti. Mi to želimo i da prenesemo na publiku, ali isto tako da nastavimo i u gorkim trenucima. Nije sve uvek slatko. Što se plesa tiče, savremena muzika je dosta individualno iskustvo. Počevši od elektronike, pa do ostalih žanrova koji pokušavaju da prate slične vibracije. Ukoliko se oduzme repetativnost i krajnje pojednostavljenje melodije, kao da to sad više nije zanimljivo. E, zato mislim da je ta vrsta muzike većinom individualna stvar, čini mi se da su u njoj ljudi često usamljeni. Generalno se ne pleše. Ali, ja nešto nisam siguran ni koliko se pleše na našim koncertima. To se više doživljava kao nastup, a ne kao plesno veče. Čekam kada će doći trenutak kada će ljudi poptuno slobodno zaplesati uz naše kompozicije. Priča se malo pomera na bolje, mislim da motivišemo publiku.

Na koje sve načine može da se primeni vaš album prvenac?

Vlada: Uh, to je baš teško pitanje. Generalno, može da se primeni kao osvežavajuće piće, da se konzumira u raznim situacijama i uvek je blagotvorno! Neću da zvučim prepotentno, ali se iskreno nadam da slušanje ovih pesama kod slušalaca izazivaju lepe i romantične emocije, a isto tako i možda će hteti da malo dublje istraže neke zaboravljene izvođače.

Miki: Ovaj album može da se sluša i ozbiljno, ali i letimično. To smo želeli. Muvaš se po kući, pereš sudove, seo si da slušaš album... Jedan prijatan zvuk je u prostoriji, dovoljno je sve bogato i ima odgovarajuće elemente koji će vas opustiti i ubaciti u jednu kompaktnu muzičku sliku.

Tonski intervju poslušajte u plejeru.

Dušan Majkić

Fotografije: Mina Piščević