.
Trenutno
Lampica
 Novinari O radija
Društvo / Intervju

Treba tragati za ulogama

08.12.2018.

Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta od oktobra se nalazi predstava "Dopler" po istoimenom romanu Erlenda Lua, u režiji Aleksandra Popovskog. Na humorističan način, sjajan glumački tim prikazuje brojne mane savremenog društva i kritikuje njegove vrednosti. Deo ansambla koji predvode Strahinja Bojović (Dopler) i Radoje Čupić (Bongo) je i mlada, tek diplomirana glumica Isidora Vlček, koja tumači lik Doplerove ćerke Nore.  

.

Foto: Sara Apostolović

Mnoge tvoje kolege nakon studija, nažalost, dugo čekaju da dobiju neku ulogu. Ti si imala tu sreću da postaneš deo ansambla nove predstave SNP-a čim si diplomirala i da igraš sa iskusnom glumačkom ekipom. Kakav je osećaj deliti scenu sa mnogo iskusnijim kolegama?

Meni je, pre svega, velika čast i zadovoljstvo što igram u Srpskom narodnom pozorištu, zato što sam ja takoreći odrasla u tom pozorištu. Moja mama je operska pevačica i zaposlena je u SNP-u već dugi niz godina. Kada sam ušla u proces i počela da igram "Doplera", mislila sam da će mi biti mnogo čudnije, a zapravo mi je bilo nekako prirodno. Osećala sam to kao svoje prirodno okruženje. Povrh toga, veliko mi je zadovoljstvo što sam radila sa Aleksandrom Popovskim, jer je on veliki reditelj, ali i veliki čovek. To što sam imala priliku da sarađujem sa njim mi je bila velika škola, pogotovo što je to moj prvi profesionalni angažman.

Kako se Nora nosi sa očevim napuštanjem doma i odlaskom u šumu?

Nora je jedna klasična tinejdžerka, koja ima svoju ljubav, a to je "Gospodar Prstenova". Meni se čini da nju zapravo mnogo više boli to što tata nije kod kuće nego što ona to pokazuje. Iako o njoj u romanu nema mnogo reči, moj doživljaj je da ona nekako beži u taj film gde se stapa sa tim svetom, pa počinje tako i da se oblači i da uči vilenjački jezik. To je njen beg i mislim da se tako nosi sa svim stvarima, ne samo sa očevim odlaskom, nego i sa majkom, mlađim bratom i celim dašnjim svetom koji nas okružuje.

"Dopler" govori o slobodi koju nam pruža napuštanje moderne civilizacije. Šta misliš, koliko smo mi svesni pojma slobode u svom pravom značenju u današnjem, takozvanom liberalnom društvu?

Jednom prilikom sam prisustvovala razgovoru u kom su govorili o tome da nas ovo neoliberalno društvo vodi sve dublje i dublje u propast. Ja sam suviše mlada, zaista se osećam mladom kao beba u pelenama da bih govorila o nekoj slobodi, ali mislim da je to tema koja se, ako gledamo kroz istoriju, zapravo konstantno provlači, samo ima različite forme i različite atentatore koji nam tu slobodu oduzimaju. Zato mislim da je ovaj roman Erlenda Lua vrlo važan i prepoznatljiv, da bez obzira na to u kom se vremenu ovaj komad igra ljudi mogu da ga razumeju, bez obzira na to koliko godina imaju, jer svi kuburimo sa pitanjem slobode i kada imamo osam, dvadeset osam, pedeset osam ili osamdeset osam godina.

isidoravlcek jpgFoto: Nikola Jovanović

Predstava počinje i završava se pesmom. Tvoje pevačko umeće dolazi do izražaja, jer pevaš solo. Da li je Norveška himna u pitanju?

Nije. Prva himna je himna Zimbabvea. Koji je smisao toga? Ja sam dobila zadatak da naučim devet himni po izboru. Od tih devet Popovski je izabrao dve. Prva, kojom otvaram predstavu, je himna Zimbabvea, a druga je himna Švedske. A zašto? Zato, jer zašto da ne. U samoj priči, za većinu stvari koja se događa, postupke sa kojima radimo i sa kojima Dopler radi, neko bi se zapitao zašto, a onda, kako teče priča, ti shvatiš – a zašto da ne?!

Čuje se da je pevanje tvoj teren. Ti si završila srednju muzičku školu, tako da ne čudi što si toliko slobodna kad pevaš. Zanimljivo je da si upravo ti u srednjoj muzičkoj bila inicijator dramske sekcije, u okviru koje ste izvodili dva mjuzikla, koji su se dugo igrali. U Novom Sadu nemamo često priliku da gledamo mjuzikle. Da li misliš da je to možda zato što jedan takav žanr zahteva dobro uigran, ozbiljan pevački i plesni ansambl ili misliš da produkcije novih mjuzikala nema iz nekog drugog razloga?                     

Mislim da ima ko da igra. U ansamblu Srpskog narodnog pozorišta ima mladih glumaca i glumica koji bi to sigurno mogli da iznesu, a isto tako ih ima i među starijim kolegama. Međutim, kod mjuzikla jeste problem što je to mnogo kompleksnija forma od dramske predstave, jer podrazumeva i muzičke i koreografske i glumačke probe. Sve to treba ukomponovati, a često učestvuje i baletski ansambl. Mislim da su finansije problem pre svega, ali i da mi ovde ne gajimo takvu kulturu jer ne mislimo da neka priča može da se ispriča na kvalitetan način kroz mjuzikl, što apsolutno nije tačno. U Beogradu imamo samo jedno pozorište koje se bavi mjuziklom, eventualno dva, ali jedno koje je specijalizovano samo za taj žanr, što je za jedan tako veliki grad stvarno malo.

Dobila si ulogu i u Narodnom pozorištu u Subotici. Koja predstava je u pitanju?

U Subotici takođe pevam i jako mi je drago zbog toga, jer jako volim da pevam, a nisam se nikad bavila pevanjem osim u školi i horovima. Tako da je ovo ispunjenje mog sna, jer je sve ukombinovano, ples, pevanje, gluma. Radim Šekspirovu "Ukroćenu goropad" u režiji Olje Đorđević. Igram Bjanku, sestru goropadne Katarine. Zaista mi je čast što igram i tamo. Nekako se lepo poklopilo da sam počela tamo da radim odmah nakon što smo završili "Doplera". Premijera je za nedelju dana. Jako mi je važno da napomenem da su za obe predstave igrom slučaja postojali kastinzi i da sam na taj način dobila obe uloge.

isidora12 jpgFoto: Mila Pejić

Još je zanimljivije to kako sam dobila ulogu u Subotici. Došla sam na kasting, odigrala scenu, a onda me Olja pitala da li želim nešto da otpevam. Ja sam u to vreme učila himne za "Doplera" i onda sam otpevala himnu države Trinidad i Tobago, koja zvuči kao pesma sa Eurosonga 2006. godine i meni se dopala. Dopalo mi se i to kako mi je "legla" i ja sam to otpevala. Kada me je zvala, Olja mi je rekla da nije bilo Trinidada i Tobaga, možda i ne bih dobila ulogu, a ovako me je zapamtila, jer ko još peva himnu države Trinidad i Tobago?! To meni, naravno, nije bila namera, ali prosto je bilo greota da ne iskoristim tu himnu. Dakle, moguće je, samo treba da tražimo, bez obzira šta radili. Čak i u ovoj državi gde nemamo para i mogućnosti, treba tražiti i "kopati" i biće.

Kako komentarišeš pozorišnu scenu u Srbiji? Vidimo da država ne pridaje mnogo značaja kulturi i da je zanemaruje. Da li repertoar, uprkos tome, uspeva da zadrži kvalitet koji bi trebalo da ima?

Mislim da pozoriše mora da ide mnogo dalje od površine. Mislim da je to neophodno, jer drugačije nema smisla. Besmisleno je predstavljati nešto što nije utemeljeno u nama i pričati priču koju ne znamo, a ipak želimo da ispričamo. Ja se vodim time, što moj deka voli da kaže, da ne može ova sinusoida beskrajno da ide na dole, nego da jednog dana mora da dotakne dno i da krene ka gore. Tako da ja verujem da će krenuti i mislim možda već time što mladi glumci konačno, zaista počinju da dobijaju prilike da se pojavljuju i da ulaze u institucionalna pozorišta. Mislim da mi iz Pozorišta promena potpuno drugačije percipiramo pozorište, na dobar način, i da možemo da napravimo neku promenu i unutar institucionalnih pozorišta kada uđemo u njih. Ima nade sigurno, ali mislim da treba nešto da se promeni.

Mnoge tvoje kolege i posle studija ostaju u Promeni. Da li i ti uspevaš uz ova angažovanja da ispratiš repertoar?

Ja sam protekla dva meseca bila u Subotici, tako da nisam aktivna u organizaciji niti u igranju predstava, ali sam svakako deo Promene, jer jednom kad si deo nje, to uvek i ostaješ. To je uvek mesto gde ću da se vraćam. Bez obzira gde bila, želim i dalje da igram svoje ispitne predstave. To što igram u Srpskom narodnom pozorištu i u Narodnom pozorištu u Subotici, to je divno i lepo, ali Pozorište promena je moja baza i tu uvek želim da se vraćam i podsećam zašto uopšte radim ovo i šta je zapravo važno, da me ne bi ponele neke druge stvari koje su zavodljive i lako opčine čoveka.

Oprobala si se i u filmu. Šta ti je zanimljivije, šta te više privlači, film ili pozorište?

Mislim da je iz mog ugla to krajnje nezahvalno reći. Ja strašno volim kameru i proces snimanja filma, čak i to čekanje mi je uzbudljivo. Zanimljivo mi je da gledam ne samo glumački deo nego i to kako reditelj radi na setu, svetla, kamere, zvuk, meni je to sve fantastično. S druge strane, snima se segmentarno, moraš da budeš uvek spreman da snimaš, da se pališ na klik, da ti ne beži fokus, da daš svoj maksimum kad neko kaže "akcija", iako u tom trenutnu nisi prisutan, ali ti to moraš biti.

isidora123 jpgFoto: privatna arhiva

U pozorištu je lepota u tome što obučeš neki kostim i govoriš u ime nekog čoveka u određenom vremenskom periodu, bukvalno svoje telo pozajmiš drugom čoveku koji govori iz tebe tokom dva sata. Prestaje da te boli glava i zaboravljaš da si bolestan i da ti nije dobro ili da imaš neki drugi problem. Potpuno se isključiš. Jeste i na filmu tako, ali u potpuno drugoj dimenziji. Pozorište ipak zahteva od tebe da u tome budeš konstantno. Film ima neke kompleksnije stvari koje su mnogo drugačije nego u pozorištu, ali ima i sličnosti sa njim. Obe stvari su mi divne. Gluma pred kamerom na filmu i u pozorištu se malo razlikuje, ali je suština zapravo ista. Ne mogu da se opredelim, ja bih volela da radim sve.

Bila si u Americi, ne poslom, već nekim dugim povodom i vratila si se oduševljena. Da li planiraš da odeš negde u svet? Kakvu karijeru priželjkuješ?

Kad sam se vratila iz Amerike imala sam želju da odem u neku veliku zemlju, Francusku, Ameriku, gde god. Međutim, da bih se bavila svojim poslom negde u inostranstvu, moram da znam jezik. Ovde su počele da mi se dešavaju neke stvari, kao ove dve predstave na primer, koje trenutno nameštaju da ostanem ovde, što mi je u redu. Nemam problem gde god da sam, jer sam, kada sam došla iz Amerike, shvatila da si ti to što jesi i u Njujorku i u Moskvi i u Novom Sadu, sasvim je svejedno. Ti si to što misliš i to što radiš će imati rezultat gde god se ti nalazio. Gde god da budem radila ovaj posao, uvek ću se truditi da dajem svoj maksimum, jer mislim da nema smisla baviti se glumom ako ne dajem celu sebe.

Razgovor sa Isidorom možete poslušati u plejeru.


Jovana Golubović

.
Akademski glumac Srpskog narodnog pozorišta Igor Pavlović već godinama svoje interesovanje i rad na polju pozorišta proširuje…
.
Kada u nekom malo većem društvu kažemo "Jelena" okrenuće se njih pet. Isti je slučaj i kada kažemo "Petrović". Čak je i spoj…
.
Od prošle jeseni, institucija Student ombdusman Univerziteta u Novom Sadu našla je svoje mesto u Statutu Univerziteta. Kako kaže…
Program
Kalendar događaja
Mart 2019.
PonUtoSreČetPetSubNed
    
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
Anketa

Da li biste učestvovali u akcijama prolećnog čišćenja životne sredine?