Rollin' in a free world

Prva knjiga u izdanju promoterske kuće Long Play, muzički roman "Roll Intro Tape" Lazara Divjaka, jeste zbirka rokenrol priča, odnosno autorovih kritičkih svedočanstava sa koncerata muzičkih imena kakva su Metallica, Bajaga i instruktori, Calexico, Rambo Amadeus, Block Out, Darkwood Dub, Faith No More, Bruce Springsteen i drugi. U njima Divjak opisuje "svoje odrastenje, ne nužno i sazrevanje" na koncertima kojima je prisustvovao u razdoblju između 1991. i 2013. godine. Svi pravi fanovi iz mase pronaći će svoje utočište na nekim od strana Lazareve knjige, koja je u ovom slučaju i jedna vrsta zamišljene bine sa koje ritmično odzvanjaju perfektno sklopnjene rečenice.

Foto: Nemanja Jovanović

Knjiga "Roll intro tape" jasno oslikava zanimljive i uzbudljive punktove tvojih pasioniranih putovanja. Na koji način je tvoj život označen ovakvim, muzičkim, impresijama?

Ja sam, spletom okolnosti, počeo da slušam muziku kada sam bio mali. Kako to već ide – mama, tata, uticaji... I tako su me roditelji odveli na prvi koncert. U pitanju je bio nastup Ramba Amadeusa u Filmskom gradu i upravo tada sam po prvi put došao u kontakt sa nečim što se zove "živa svirka" . Bio sam potpuno opčinjen i momentalno fasciniran da bendove doživljavam uživo. Jer, za grupe koje volim, uslovno rečeno gitarskog zvuka, držim se stava da sve što valja od takve vrste muzike – još bolje je na bini! Samim tim, nastojao da gledam što više koncerata jer u tome zaista uživam. I onda sam polako, kroz neko vreme, shvatio da većinu onih bitnih momenata u svom životu pamtim u odnosu na neki koncert koji mi je obogatio određene godine. Tako je i nastala knjiga "Roll intro tape". To nije zbirka recenzija, to nije kolekcija priča o nekim najgrandioznijim koncertima... Ta knjiga je prosto zbirka nekih sećanja koja su meni bila bitna. Pa sad, tu ima impresija sa nastupa koji su se bukvalno održavali u običnim rupama, a tu su utisci i sa stadionskih tribina.

Kada pričamo o odabranim koncertima koji su obrađeni u tvojoj knjizi, oni se ne drže jedne žanrovske struje. Šta je zajednička nit koja povezuje sve te "žive" utiske?

Bez želje da sad nešto budem patetičan, ali reći ću da je u pitanju ljubav. To je nešto čemu svi težimo i prosto ta potraga za ljubavlju i sreća kada se ona iskusi meni uvek stoji kao podtekst za sve što nam se dešava u životu. Onda te koncerte najbolje pamtim upravo po nečemu što je bilo povezano sa raznim ljubavnim brodolomima, a isto tako i sa lepim stvarima. Sa druge strane, knjiga zbog različitih koncerata deluje šaroliko, ali ja nisam ni imao nameru da zvučim kao preterano muzički obrazovana osoba. Postoje ljudi pred kojima se bukvalno postidim kada, u razgovoru sa njima, vidim na koji način oni prenose impresije i inspirativne priče sa koncerata. Tada hvatam beleške. Pamtim.

Lazar Divjak

"Koncertno hodočašće" je kovanica koja tebi sigurno pristaje jer nešto što se zacrta mora da se i uradi. Kako praviš plan jedne takve avanture i da li si uvek dobio ono šta si očekivao?

Nekad stvarno dobijem više od onog što sam tražio. Imam tu sreću da sam mogao da organizujem mogućnosti i da sam nailazio na razumevanje kod ljudi sa kojima sam radio, tako da sam uvek mogao da se iskobeljam i da nađem vremena i sredstava za koncerte na koje je trebalo otići. I to je uvek teža varijanta jer, na žalost, dosta toga što je interesantno nas zaobilazi. Jednostavno, nismo tržište, nismo zemlja u kojoj može da se proda dovoljno karata za neke koncerte koji su meni zanimljivi. Opet, nisam toliki fanatik da baš ceo život planiram u zavisnosti od koncerata u okruženju. Desi se često da shvatim kako nešto mogu da uhvatim i onda kreće groznica. Moram naći karte. Koncertne, autobuske, vozne, avionske... Kakve god. E, tad kreće putovanje koje je nalik na neko gostovanja fudbalskih navijača. Neki novi grad, novi ljudi i fantastično iskustvo.

Proces stvaranja knjige "Roll intro tape" trajao je punih deset godina. A kada pričamo o samom stilu pisanja, da li si svemu tome prišao rasterećeno? Da ne kažem emotivno?

Pa jeste to sve na prvom mestu bilo jako emotivno iz prostog razloga što sam valjda kroz neke svoje karakteristike ličnosti imao taj neki problem kao uvek želim da kažem još nešto preko onog što sam rekao, ali u samom trenutku događanja ta misao ne stigne od srca, preko mozga, do jezika. I onda sam tako počeo da beležim stvari koje su bile u fazonu: "E, da sam imao šansu, rekao bih to i to". Mislim, imao sam šanse ali ih nisam koristio. Zato su emocije prvenstveno morale da budu u tim tekstovima, one su bile način da konačn nešto izbacim iz sebe. Ja bih jako voleo da se bavim muzikom, da imam talenta i discipline da nešto vežbam. Tada bi bio deo nekog benda kao što su to sastavi: Consecration, Brigand, Bypass... Navedene grupe čine sastav neke moje generacije, to nisu mlade grupe jer svi oni imaju po dva-tri albuma iza sebe.

Možda nisam ni hteo da se bavim sviranjem a pisanje se pojavilo kao jedan divan kontra metod. To upravo pruža šansu nama koji nismo dovoljno hrabri. Mi se, za početak, sakrijemo iza nekog monitora a posle nekog vremena dopadne nam se tekst koji smo napisali iz zasede. A kada se svi spisi uobliče u knjigu, onda nema nazad! Sada ćemo to da objavimo, sada ćemo to da prosledimo i da podelimo sa ljudima. Deset godina je dug period i sve nesigurnosti u toku stvaranja polako su gubile svoj uticaj na mene, jer se uvek pojavi veći problem.

Ono što je možda najbitnije kod ove knjige je to što ona nema nekakvo breme i nije priklonjena ni mejnstrimu, a ni andergraundu. Tu su veliki i mali bendovi, domaći i strani... Da li si svesno napravio takav balans?

Bilo je nekih priča koje su ostale po strani. Manic Street Preachers, Roger Waters... Nastupi posle kojih sam se bukvalno raspao od utiska. Ovo izdanje predstavlja jedan uži krug, mada ne znam da li se knjiga od trista stranica može nazvati tako. Knjiga zapravo predstavlja najlakše prenesene impresije za koje ja držim da su mi bitne. Zato su mi i svi ti različiti žanrovi potpuno logično i prirodno povezani delovi jedne sopstvene spisateljske celine. Bajaga možda ne ide u istoj rečenici sa Deftonsima ili sa Life Of Agony, Metalikom... Ali meni je Bajaga nešto što me podseća na ono izvorno, naivno detinjstvo, neki moj Beograd koji mi je ostao u sećanju iz tog vremena. Možda će neko reći kako su te moje priče pravo smeće, ali sve je to legitimno. Bitno je samo da se ono što se voli, voli iskreno i da se sluša ona vrsta muzike koja u nama produbljuje istinske emocije ka nekom uzvišenom uživanju. Nikome ja ne bih sugerisao šta da sluša zato sam se u knjizi trudio da ne budem čovek-enciklopedija, da ne budem ni u kakvom savetodavnom svojstvu nego da to sve prosto bude jedna moja lična priča. Ili dvadeset i dve moje lične priče. Možda neko oseti to uzbuđenje na isti način na koji sam ih ja preneo pa će se setiti svojih nezaboravnih trenutaka pored bine. Koncerti mogu da menjaju i da podmlađuju ljude, sve zavisi od naše percepcije. A ako je muzika kvalitetna, ona već nađe put do slušaoca/čitaoca.

Dušan Majkić