Priča o preživljavanju: od gradskog života do šumske jurte

Boravak u prirodi, van naseljenog mesta i svih pogodonosti koje pruža urbani život, verovatno je nešto o čemu mnogi od nas razmišljaju i maštaju, pogotovo u toku vrelih letnjih dana. Ipak, retko ili gotovo nikad to ne sprovedemo u delo. Ovakav, za današnje vreme ekstremni način života i skoro u potpunosti van zone komfora, živi Jovan Bjelanović, veliki zaljubljenik u prirodu i način života koji su, ne tako davno, vodili naši preci.

Na obroncima Tare, na svom privatnom posedu, potpuno u skladu sa prirodom i materijalima koji ga okružuju Jovan je uspeo da podigne tri jurte (vrsta šatora koji nomadi koriste u stepama srednje Azije), dve za goste i jednu za sebe. Od domaćina je moguće naučiti mnogo toga o boravku u prirodi, osnovnim veštinama potrebnim za preživljavanje i snalaženje ne samo u ovom delu naše zemlje.

"Imam sreću da poslednje četiri godine živim život u prorodi, u jurti koju sam sam napravio, a koju inače koriste nomadi Kirkizi, Turkmeni, Mongoli, jer je takvu vrstu šatora mnogo lakše spakovati i preneti na drugo mesto, što sa kućom nije slučaj", priča Jovan na početku razgovora.

Koliko je teško napraviti sopstveni kamp, ne tako blizu civilizacije?

Nisam previše daleko od civilizacije, u pitanju su neka četiri kilometra od grada, ali je teren takav da imate osećaj da ste daleko u divljini. Bilo je prilično naporno postaviti kamp, jer kada sam kupio taj plac sve je bilo zapušteno, a sada je to ozbiljan kamp.

Ljudi mogu da ti se obrate, kontaktiraju te preko društvenih mreža, a onda i dođu kod tebe na Taru. Šta sve posetioci mogu da nauče i dožive?

Mogu me pronađu na društvenim mrežama pod nazivom šumska jurta ili samo ukucaju Jovan Bjelanović, jave se i mogu da dođu i pohađaju obuku preživaljvanja u prirodi, gde postoji nekoliko nivoa. To su osnovni kurs, nakon toga ide napredni, a na kraju zainteresovani mogu da upišu kurs preživljavanja u prirodi. Naravno, sve mora da ide postepeno, a celu priču smo pokrenuli jer smo shvatili da mnogo ljudi želi da dođe u prirodu i tu boravi, a nikada nisu imali prilike da provedu duže vreme na takvom mestu. Većina ljudi je odrastala u gradu, a ovde mogu da nauče neke osnovne veštine poput pravljenja zaklona od šatorskog krila ili na primer, paljenja vatre tradicionalnim načinom, a ne upaljačem i šibicom.

Znači li to da neko ko završi napredni kurs može poput specijalca da boravi neko vreme u prirodi?

Prva dva kursa su zamišljena da daju osnove svakome ko prođe kroz kurs, dok je onaj napredni, preživljvanje, zaista zamišljen da osoba uz minimum opreme može da preživi u prirodi. Naravno, kod nas uslovi nisu tako surovi kao u nekoj prašumi, nosimo i minimum hrane, ali se to ne koristi ukoliko ne bude preko potrebno. Idemo u doba godine kada nije problem naći hranu, ali mogu da kažem da ko završi taj napredni kurs može vrlo lako da se snađe i preživi u prirodi nekoliko dana dok ne pronađe najbližu civilizaciju. Osobe na početnim kursevima spavaju u jurtama, pripremaju isključivo lokalnu hranu i upoznaju se sa veštinama koje su koristili naši preci.

Koliko je važna prethodna fizička sprema za takav poduhvat?

Potrebno je, naravno, da osoba ima određenu fizičku spremu, ali ništa specijalno i mislim da je u svemu važnija mentalna snaga i svest da se nalazite sami u prirodi, da postoje određeni izazovi gde ne sme da prevlada strah. Čovek mora da ostane smiren, pribran, da ne donosi brzoplete odluke.

Koliko je opasna naša priroda?

Realno, naša priroda nije posebno opasna, životinje koje mogu napraviti neki problem uglavnom se sklanjaju od ljudi. Kod nas već decenijama nije zabeležen napad bilo kakve divlje životinje na čoveka, osim eventualno zmije, ali i to mora da se desi slučajno, da vas zmija ne čuje i da vas napadne iz straha. Gde god da se izgubite u Srbiji, ako krenete na jednu stranu, za nekih 40 ili 50 kilometara stižete do civilizacije.

Jovanovo gostovanje u programu Oradija možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: provatna kolekcija