Potreba za stvarima o kojima niko ne priča

Euforija nas je sve sačekala pred kraj godine i to u foto finišu. Penčevački levoruku dvojac Buč Kesidi krunisao je uspeh svog drugog studijskog albuma na dva rasprodata beogradska nastupa (Dom omladine), a trenutno su u fazi snimanja muzičkog dokumentarca kojim će zabeležiti sve koncertne impresije kroz zajednički jezik sa sve brojnijom publikom, širom regiona. Album se očekuje i na ploči, a Luka Racić (Buč) i Zoran Zarubica (Kesidi) trenutno, prema njihovim rečima, uživaju u vožnji kroz neonske snove.

Vaš dosadašnji rad može se podeliti na dva albuma. Ako gledamo postavu, ali i kad govorimo o zvuku. Sada ste levoruki dvojac. Na koji način se dogodio taj celokupni preokret?

Luka: Kada je Alen (bas gitara) izašao iz benda, nas dvojica smo morali duboko da se zamislimo o tome šta ćemo i kako ćemo dalje. Krenuli smo da eksperimentišemo, u želji da sve to zvuči i dalje kompaktno. Na neki način smo bili primorani da proširimo vidike po pitanju izvođenja i snimanja muzike. To nam je, zapravo, pomoglo da dođemo do ovog sada. Slika je mnogo šira nego samo da sviraš osnovne instrumente.

Zoran: U suštini, glavna stvar je to što smo sazreli muzički, prihvativši sve kritike na račun prošlog albuma i slušajući pre svega novu muziku. Tu smo se i uhvatili tog modernijeg pristupa stvaranju. Krenuli smo više da koristimo sintisajzere, ritam mašine, vokodere i sve ono što ranije nismo ni mislili da će nam biti potrebno, a sada se ložimo na to. Tu se vidi i čuje najradikalnija promena u našem zvuku – nema više samo "klin" gitara.

Klupski hit

Stvarno ste postali moderni i napravili album koji se uklapa u slične trenutne muziočke tokove. Koliko je to bitno za jedan bend?

Zoran: Mislim da svaki bend mora da bude moderan – da bude u svom vremenu! To ne znači nužno da to treba da bude na silu, nego da hvata prave trenutke. Mismo se trudili da taj segment uradimo kroz tekstove, a onda je muzika samo došla kao pokrivač. Ako se ljudi stalno vraćaju u prošlost, onda prikrivaju te trenutke prošlog vremena.

Luka: Smatram da je osnovna i ključna osobina prave pop umetnosti to što je aktuelna i provokativna. Ako to nemaš – nemaš ništa. I nema tu puno filozofije, sve to je jednostavna muzika. Samo treba da se isprsiš i da probaš da kažeš nešto što želiš da kažeš i o čemu se ne priča često. Na taj način su pravi bendovi uspevali.

Zoran: Mi smo baš tražili te stvari o kojima se nije puno pričalo u novijoj srpskoj pop muzici. Onda smo shvatili da, ako niko neće ništa da kaže – mi ćemo.

Šta se krije iza ovih skladno poređanih pesama. Euforija kao koncept?

Luka: Ima tih momenata, da album izgleda kao događaj za jedno veče. Doduše, to nam nije bila namera, niti smo pisali pesme tako da se one uklope u neku sveobuhvatnu temu. Ali, kada smo finiširali kompozicije, shvatili smo da postoji jedna linija koja ih sve povezuje. Veoma inspirativan momenat. Euforija kao reč je veoma zanimljiva. Zvuči jako i po meni dosta ekstremno. Ali, ne možeš da budeš euforičan mnogo i stalno. A svi to jure i traže. Tom osećaju se vraća ceo album – euforija kao nešto izvikano, a u stvari neuhvatljivo. Na taj način čovek može da se izgubi dok ne vidi da treba da promeni neke navike.

Mrak koji prija

I pored dva velika singla, možemo zaključiti da se konačno jedan album sluša u celini.

Zoran: To nam je posebno drago, jer se poslednjih nekoliko godina govori o tome da je forma albuma zastarela. I to me užasno nervira. Smatram da album jeste najjača forma u našem svetu pop i rokenrol muzike. U Srbiji bendovi ne prave singlove na način kako oni treba da zvuče - melodično i zabavno za slušanje. "Nema ljubavi u klubu" je bio prvi singl, koji je na pravi način najavio našu novu sliku. Mislim i singlovi su strava, jer ako su pravi, onda ubacuju slušaoca na pravi način u jedan album. Ponosan sam na ovaj album, jer on nema samo jednu pesmu, nego deset kompozicija.

Euforija kao dnevnik događaja od deset pesama?

Luka: Može i tako da se kaže, jer su sve pesme inspirisane našim neposrednim iskustvom. Ima tu i romantizovanja i metaforam ali je sve urađeno svesno i direktno.

Koliko je ovaj album kolektivan rad vas dvojice?

Zoran: Luka je napisao skoro ceo prvi album, a ja sam na tom iskustvu dosta naučio, u vezi sa analizom tekstova i muzike. Rad na albumu je bio ultra zanimljiv, jer smo obuhvatili temu koja nam je bila jako bliska, bez želja da promašimo poentu i odemo u nekakav kič i kliše. Najviše do sada smo zajedno učestvovali u ovom procesu.

Luka: Bitno je da pomenemo našeg producenta Milana Bjelicu, koji je napravio dobar plan kako da uđemo u proces snimanja albuma. Od početnog kostura i demo snimaka, preko saveta o tome šta treba da se promeni, izbaci i doradi... Stalno su se ti uputi menjali, do konačnog ulaska u studio.

Ljubav u prepunom klubu

Zoran: Mislim da je to neophodan proces u radu svakog muzičara – da ima pored sebe producenta, koji može uspešno da izrežira sve to što mu je jedan bend doneo za rad. Mi volimo da kažemo da je producent zapravo i reditelj. Gomila bendova ne zna kako da radi sa producentom. Bend daje glavnu reč, ali najveće odluke moraju biti zajedničke. Jer se onda nećeš pitati o nebitnim stvarima. Treba da pomenemo i Petra Rupića koji nam je pomogao sa aranžmanima, u trenucima kada smo zakucavali sa idejama.

Pored te pop forme koja je osnova, album se može opisati i kao noćno izdanje. Koliko je ta atmosfera bila bitna za taj završni ton?

Zoran: Sama atmosfera je već nastajala u prvobitnim procesima stvaranja pesama. Za svaku priču smo vezali određenu atmosferu. Pravi primer za ovo je kompozicija "Idemo do hodnika", dosta zvuka je utopljeno u udaljeni reverb kojim se oslikava taj hodnik koji je centar priče. Uvek smo gledali da odluke donosimo po logici šta je to najbolje za određenu pesmu. Koliko ona traje, itd. Ako ima strava gitarski deo, ali je suvušan i ne ukplapa se u sliku, taj deo ide napolje.

Generacijski kod 

Koja pesma sa albuma vam je favorit?

Luka: Zoran često voli da kaže kako mu je ceo album omiljen. Meni se "Đuskanje" najviše dopada. Ona mi je najslojevitija kompozicija, stalno se nešto dešava u njoj. Svi instrumenti imaju svoje mesto, pesma je distinktna i zabavna za slušanje.

Album se pojavio u finišu godine i odneo mnoge pohvale. Šta je, pored pažnje i pozitivne kritike, još doneo u vaše živote?

Zoran: Susreo sam se za činjenicom da, ako imaš dobar album, sve će doći na svoje mesto. Ceo taj momenat nam je doneo novu dozu samopouzdanja. Radimo stvari kako treba i vidimo da smo uspeli u nečemu što smo kao klinci zaista želeli.

Lukina omiljena pesma

U procesu ste realizacije i jednog zanimljvog dokumentaraca koji će se baviti trenutnom turnejom. O čemu je reč?

Luka: Na ovoj turneji sa nama putuje i Marko Miletić, vrlo talentovani snimatelj. Zajedno smo došli na ideju kako bi bio lepo da iza ove turneje ostavimo i neki odgovarajući video zapis. Dakle, neće to biti klasičan dokumentarac sa jasnom režijom i pričom, nego zapis iz koga ćete saznati šta radimo između koncerata, kako teku pripreme za nastup i šta to nosi atmosfera cele turneje. Film će činiti tri celine. Prvi je iz Novog Sada, drugi prati nekoliko koncerata po Srbiji, a treći je zabeležio dva rasprodata koncerta u Domu omladine.

Ti koncerti u Beogradu došli su kao kruna vašeg dosadašnjeg rada. Kako gledate na taj fenomen dolaska nove publike u velikom broju?

Luka: Zaista smo bili prijatno iznenađeni, jer nije postojao plan da rasprodamo ni prvo veče. Ali smo se, kao i Čola, prepustili osećaju. Prvi datum je bio rasprodat nekoliko dana pre nego što smo i izbacili album. Tada smo zaključili da je taj hajp pravi i opravdan i odmah je bio ubačen i drugi datum. Što se kaže, sada idemo za talasom. Videćemo gde će on da nas postavi kasnije. Trenutno se dešava ludilo, dopada nam se i vozimo ga.

Svaki dan je subota

Da li se album već pojavio i na nekom nosaču zvuka?

Zoran: Jeste. CD se za sada isključivo može kupiti na našim koncertima, a početkom marta bi trebalo da stigne i ploča. Pravimo majice, čarape, sve što može da se nosi i pravimo dobru muziku i dobar provod na našim koncertima. Mogla je da padne i treća Amerikana (sala u Domu omladine), ali su nam zabranili da je punimo!

Za kraj, poslušajte retro-rege orijentisanu kompoziciju "Nedelja ujutru"

Dušan Majkić