Odiseja: Nolanov epski čas iz pripovedanja

„Sve se molim za to i moja je jedina želja

da se vratim kući i ugledam dan povratka.

A, ako me koji od bogova na pučini morskoj i skrši,

pretrpeću i to, jer patničko srce u grudima imam.”

Odisej (V pevanje, stihovi 219–222)

U savremenoj kinematografiji nema mnogo autora kojima će studio dozvoliti da antičke mitove pokušaju da pretvore u vizuelne spektakle najvišeg reda. Kristofer Nolan je tu čast zaslužio na dva fronta. Svojim dosadašnjim filmovima dokazao je da je jedan od najvećih režisera današnjice. Na drugoj strani, njegov film „Openhajmer“ zaradio je gotovo milijardu dolara, mimo svih (pa i njegovih) očekivanja, te je postalo jasno da od studija može zatražiti novac za bilo šta.

To „bilo šta“, srećom, bio je Homerov ep „Odiseja“, književni fundament i jedna od najlepših priča o ljudskoj tragediji, surovosti, želji za preživljavanjem, žudnji za domom i ljubavi koja premošćuje sve prepreke.

Mogli smo od njega dobiti doslovnu ekranizaciju ili površan holivudski istorijski spektakl, ali engleski profesor književnosti, Nolan, stvorio je delo koje istovremeno slavi drevnu tradiciju usmenog pripovedanja i pomera granice tehničkih mogućnosti filmske umetnosti dvadeset prvog veka.

Sve je to mogao jer zapravo poznaje i književni predložak i mogućnosti koje film nudi za pripovedanje priče.

A u pripovedanju je, zapravo, i caka.

Esencija Nolanove interpretacije nije ostala u spektakularnom prikazu mitoloških bića, bogova i njihovih heroja. Ona se utemeljila u dubokoj studiji ljudske izdržljivosti, žudnje za domom i neumoljivog protoka vremena, stožernih tema koje inače prožimaju čitav njegov autorski opus.

U ovoj ekranizaciji pratimo Odiseja, slomljenog, izmrcvarenog i pragmatičnog vojskovođu, koji je duboko traumatizovan desetogodišnjim Trojanskim ratom. Njegovo povratničko putovanje ka Itaki nije prikazano samo kao nastojanje da se pređe nepredvidivo more, već kao teška psihološka i egzistencijalna borba sa sopstvenom sujetom i zaboravom. Met Dejmon izvanredno iznosi ovu složenu unutrašnju arhitekturu, pružajući liku duboku emotivnu težinu kroz spoj lukavosti i potpunog fizičkog iscrpljenja.

Uporedo sa Odisejevim lutanjima, film posvećuje jednaku dramsku pažnju dinamici na samoj Itaki: Nolan toj drami u odajama kraljice Penelope pridaje vremenski gotovo istu pažnju kao Odisejevom povratku, izbegavajući izgradnju suvoparne epizode mita. En Hatavej u ulozi Penelope donosi dostojanstvo i taktičku mudrost. Ona nije pasivna žena koja čeka, već ravnopravni strateg u borbi protiv nasrtljivih prosaca koji urušavaju njen dom. U isto vreme, Tom Holand kroz lik Telemaha uverljivo slika proces sazrevanja mladića koji pokušava da izroni iz ogromne senke svog slavnog oca.

Nolan vešto prepliće ove dve narativne linije, stvarajući utisak da je vreme na Itaki jednako opasan neprijatelj kao i oluje koje besne na otvorenom moru.

Nolan je napravio pravi izbor kada je insistirao na živim lokacijama umesto zelenog ekrana, te na fizičkim lutkama (Kiklop, Haribda...) umesto na kompjuterskoj animaciji. Vizuelno nas je proveo kroz zadivljujuće mediteranske predele, ostrva i pećine, obale i šume, dokazavši da film još uvek može da se pravi bez (zlo)upotrebe kompjuterske grafike.

Pogledajte „Odiseju“ i odmah potom trejler za nove „Avenidžerse“, koji je izašao proteklih dana, pa ćete shvatiti koliki je zapravo jaz u vizuelnom smislu između ova dva koncepta.

„Odiseja“ poseduje taktilnu, sirovu prisutnost koja gledaocu prenosi sav užas podivljalog mora. Svaka scena podseća nas koliko smo beznačajni u odnosu na prirodne i božanske sile, dok pažljivo građena zvučna kulisa pretvara šum talasa u preteći, gotovo metafizički puls sudbine.

Nolanova „Odiseja“ uspeva u onome što je za svaku adaptaciju klasika najteže: čuva arhaičnu dušu originala dok joj istovremeno daje savremeni filmski pečat. Vidi se to po savremenom jeziku koji je na ivici zaslužene kritike.

Vidi se i po izboru nekih glumačkih rešenja. Najveća prašina digla se oko angažovanja Lupite Njongo u ulozi Helene Trojanske. Anti-woke internet-ratnici zdušno su se dali u poništavanje vrednosti celog filma zbog crnopute heroine, sakrivajući svoje rasističke motive iza „istorijske tačnosti“ materijala. Šta god to značilo u epu koji je "istorijski" za nijansu više nego „Gospodar prstenova“, taman za informaciju da su Grci postojali, a Rohanci ne.

Nolan je svesno ušao u ovaj rizik, podižući prašinu koja je skrenula pažnju na njegov film i tamo gde te pažnje inače ne bi bilo. Sa druge strane, on je Heleni dao minimalan prostor, dozvolivši Odiseju da rat za Troju opiše kao Agamemnonovu težnju da kontroliše trgovačke rute. Jer, ako hoćete istorijske činjenice, onda treba da znate da se ratovi ne vode oko ženske naklonosti (iako to baš romantično zvuči), već zbog resursa, i to se ne menja otkako je prvi pračovek udario onog do sebe zbog pra-jabuke viška.

„Odiseja“ je, dakle, u isto vreme i intimna drama i spektakl, sa fantastično odigranim likovima, scenama borbi i prelepo dočaranom čežnjom za povratkom kući.

Oni kojima smeta Nolanov odabir glumaca ili tema u filmu ne treba da klonu duhom. Ilon Mask, ikona MAGA pokreta, najavio je da će veštačka inteligencija sa platforme X do kraja godine napraviti istorijski potpuno tačnu verziju „Odiseje“. Tu ćete moći da vidite kako je zaista izgledao Kiklop, u koju je zapravo sortu svinja Kirka pretvorila Odisejeve ljude i koliko je istorijski potvrđenih pipaka imala Haribda. Sirene obaška.

Petar Klaić