Društvo / Intervju
Paganini iz našeg sokaka
Andrej Balaž je virtuoz na violini. Nastupao je širom sveta, čak i u Japanu. Svirao je u orkestrima koji okupljaju najbolje mlade muzičare u Evropi. Bio je najbolji student u svojoj generaciji na Univerzitetu u Novom Sadu. Sarađuje sa najvećim srpskim imenima klasične muzike kao što su Stefan Milenković, Nemanja Radulović, Bojan Suđić... Ima samo dvadeset godina.
Ogroman je spisak onoga što si do sada uradio u muzici, kako si to uspeo i kada si počeo?
Ne sećam se konkretnog trenutka kada sam počeo da se bavim muzikom, jer mogu da kažem da je to počelo mojim rođenjem. Potičem iz porodice muzičara, tata svira violinu, a mama je profesor solo pevanja. Od najranijeg detinjstva sam slušao njihove pripreme, nastupe, išao sam na njihove koncerte, tako da nema konkretnog trenutka, a prve časove violine sam dobio od mog oca, tamo negde u prvom razredu, sa sedam-osam godina.
Da li tvoj veliki uspeh možemo da pripišemo upravo specifičnom porodičnom okruženju?
Sigurno! Ja sam sve to počeo kroz neku igru i dečije istraživanje, zanimalo me šta oni tu rade, kako to funkcioniše, sve je počelo na vrlo jednostavan način. Nisam imao nikakav pritisak. Nisam imao obavezu da se time bavim i da idem na časove u školu. Zato je sve samo počelo da klizi glatko i kroz igru.
Da li je bilo trenutaka, kada je otac Florijan, morao da te malo strožije podstakne da vežbaš?
Možda je bilo, ne sećam se, svađa nije bilo nikada, eventualno mi je nekada u detinjstvu skrenuo pažnju.
Violina je tvoj život. Uvek si joj bio potpuno posvećen. Mnogo ti je dala. Koliko ti je, na drugoj strani oduzela? Brojni nastupi, puno vežbe, preskakanje razreda u školi su u velikoj meri uticali na tvoje odrastanje, kako si to doživljavao?
Moje odrastanje se sigurno razlikovalo od uobičajenog, ali sam u velikoj meri uspevao da se družim. I danas se družim sa drugovima iz osnovne škole. Bilo je drugačije i napornije, ali sam imao i veliku pomoć i razumevanje nastavnika i profesora. Svi su mi pomagali.
Studirao si u klasi Stefana Milenkovića, sarađivao si sa Nemanjom Radulovićem i Bojanom Suđićem, kakva su to iskustva?
Ta iskustva su neprocenjiva. Od njih može da se nauči puno. Kada odem kod profesora Stefana Milenkovića, svaki put kada imam neki problem, ja shvatim da to nije bio problem, nego je problem u pristupu tom problemu ili mojoj perspektivi i mom gledištu. Svako od njih ima svoju tačku gledišta, svako ima svoj stil kako pristupa muzici i uz njih naučite da muzika nije crno-bela.
Šta znači problem jednog vrhunskog violiniste?
Problem može biti tehničke prirode, kako ostvariti potez gudalom, kako odsvirati odgovarajuću intonaciju, kako ostvariti određenu artikulaciju. Međutim, zahtevniji su problemi muzičke prirode, koji se tiču izraza, fraze, mesta kulminacije. Tu postoji dosta različitih pristupa. Različiti izvođači sviraju isto delo na vrlo različite načine. Ja se trenutno najviše srećem sa takvim problemima. Trudim se da moje muziciranje bude u skladu sa onim kako je to kompozitor zamislio, u skladu sa onim kako je zapisano u okviru epohe i poštujući sva pravila, a opet, želim da unesem individualan izraz i ličnu notu tom delu.
Puno si nastupao širom sveta i bio deo prestižnih evropskih orkestara, da li planiraš život u inostranstvu?
Nemam, za sada, neko idealno mesto na koje bih voleo da odem da živim. Voleo bih da ostanem ovde, ali da nastavim da puno putujem i nastupam širom sveta. Postoje brojne perspektive ovde, ali i u inostranstvu.
Koja ti je omiljena kompozicija, koju rado pevušiš ili zasviraš za sebe?
Najviše uživam svirajući Prokofjevljev koncert za violinu broj 1, to delo mi je toliko lepo da ga konstantno slušam, pevušim i sviram, ali često mi je u ušima i muzika koju sam, kao dete, svirao sa mojim roditeljima.
Razgovor sa Andrejem poslušajte ovde:
A. Bujić
fotografije: privatna arhiva sagovornika
