Društvo / Intervju
Opera se peva celim telom
Ljudski glas, kao najsavršeniji od svih instrumenata, posebno se izučava, neguje i vežba. Da bi neko postao operski pevač mora pre svega da bude talentovan, a odmah zatim veoma vredan, posvećen i obrazovan. Nakon završetka osnovne i srednje muzičke škole, potom i akademije, naša sugrađanka, sopran Maja Andrić, postala je solista ansambla Srpskog narodnog pozorišta. Poslednjih nekoliko godina već smo navikli da nam iz njihove "kuhinje" stižu fantastična ostvarenja dostojna najvećih pozorišnih sala Evrope i sveta. U ovoj sezoni, ali i u pripremama za narednu, ovaj ansambl vredno radi na postavci novih komada.
"Nedavno je bila premijera 'Onjegina', Čajkovskog. To je veoma zahtevna predstava. Dugo se nije izvodio, a kada sam čula da se to prirpema bila sam veoma srećna i jedva čekam da krenemo sa redovnim izvođenjem. Ja ću biti ulozi Tatjane, sve će krenuti od juna", ispričala nam je Maja na početku razgovora u emisiji "Dnevna soba" Oradija.
Da li ste glasni i kada razgovarate ili samo kad pevate?
(smeh) Mi operski pevači znamo da budemo malo glasniji kad pričamo, ali to je zato što i pričamo pod takozvanom impostacijom i to je nama normalno, pa možda neko može da nas po tome prepozna.
Koliko vremena treba tebi i ansamblu da savladate jednu predstavu?
S obzirom na to da sada pripremam glavnu rolu, glavnu junakinju, ta procedura je malo duža. Navikli smo da pevamo na italijanskom, a ovo delo se izvodi na ruskom, jer je po Puškinovom romanu. Iako deluje da nam je ruski blizak jezik, neverovatno je koliko je teško pevati na ruskom. Takođe, ni notno nije jednostavno tako da sam ja još uvek u izradi te predstave. U tome sam sigurno poslednja tri ili četiri meseca.
Kako muzičari, klasičari ili operski pevači, zapamte delo koje traje više od dva sata?
Da, ovo delo traje tri sata (smeh). Pritom, jedna od arija koju izvodi glavna junakinja traje punih 15 minuta i nisam sigurna da u svetu klasnične muzike postoji mnogo takvih dela. Arije uglavnom traju od dva do nekih šest ili sedam minuta, a 15 minuta je baš mnogo. To je naporno naučiti i izvesti, ali je to i fizički i psihički veoma zahtevno. To je samo arija, postoji i duet koji traje još 15 minuta, pa onda delovi sa horom i orkestrom. Sve u svemu, jedan veoma zahtevan komad. I za mene, ali i za ceo ansambl. Ponavljanje je majka mudrosti, svaki dan, kada se vežba i kada se prolazi, zapamtila bih i unatraške.
Uz sve to je i fizički teško, pretpostavljam da moraš da imaš treninge kao neki aktivni sportista?
Operski pevač mora imati svoju disciplinu i navike. Jako je važno imati neki vid treninga, bilo kakvog, svejedno da li je to trčanje, joga ili makar šetanje. Lenjost u ovom poslu ne dolazi u obzir, jer nama celo telo peva, ne samo glasne žice. Važan je i san, život bez stresa, što je u današnje vreme gotovo nemoguće. Mogu da kažem da se pripremamo veoma slično kao sportisti.
Dakle, pušenje, hladna i gazirana pića nisu zabranjena?
(smeh) Ja sam što se toga tiče veoma opuštena. Volim da popijem i po koju čašu hladnog piva ili rakije i moje grlo je naviklo na to, mislim da sve ide iz glave. Naravno, treba voditi računa, pogotovo kada imamo predstavu ili se pripremamo za neki važan nastup. Tada to ne dolazi u obzir, ali, kada smo slobodni, što da ne, treba se i opustiti, ne bi bilo dobro ni da živimo pod staklenim zvonom.
Koliko ti smeta kada si na sceni da neko sa strane šuška, priča, bilo da je to publika ili kolege na bini?
Tu postoje dve vrste ljudi, ja pripradam onima kojima to uopšte ne smeta. Duboko sam koncentrisana i na pevanje, na glumu, na pokrete i na sve to smo nekako navikli, kroz same probe. Ansambl na sceni je jako veliki. Tu je i hor i okrestar, ima nas i do devedesetoro na sceni i prosto nema šanse da bude apsolutna tišina. Sve je to stvar navike, koncertacije, vežbe.
Jedan plesač, baletan, rekao mi je da, ukoliko dirigent diriguje samo jednu sekundu u minuti sporije, on tada može da razmišlja o milion drugih stvari dok pleše. Da li je i kod tebe tako?
Jeste. Radila sam sa brojnim dirigentima, njih treba stalno pratiti. Naravno, na probama se dogovoramo oko tempa, jer moram imati dovoljno vremena da nadišem. Postoje određena pravila koja su već u partituri, ali možemo malo da izađemo jedni drugima u susret. Dešava se i da dirigent iznenadi na sceni, nekad se tempo ubrza, nekad iz nekog razloga uspori, ali svi smo živi ljudi i profesionalci, mi pratimo tu ruku koja je nama kao bog.
Razgovarali smo dosta o pevanju, ali tvoje uloge podrazumevaju i scenski pokret i glumu. Kako sve to zajedno ukombinuješ, šta ti predstavlja najveći problem?
Već sam dugi niz godina na sceni i bila sam u raznim ulogama. Od zavodnice do muškarca, bukvalno sve. Kada sam bila muško, ta uloga je zahtevala da imam problem sa nogom, jer lik u predstavi ima jednu kraću nogu i u celoj predstavi sam morala da hramljem. To zaista nije bilo lako, što zbog dijafragme, što zbog leđa, a na kraju sam morala da budem malo i na poštedi par dana. Imali smo zadatak u jednoj predstavi da pevamo ležeći, što je takođe dosta komplikovano jer mi uvek pevamo stojeći ili sedimo.
Kako si odlučila da budeš operska solo pevačica?
U mom slučaju nisam ja odlučila, tu su bili moji roditelji koji su prepoznali moj dar još od malih nogu. U mojoj porodici se slušao rokenrol, pa sam umesto dečijih pesama pevala neke poznate rok stvari. Tata, koji je muzičar, prepoznao je da imam odličan sluh i već kao dete sam upisala klavir. Pred kraj osnovne škole odveo me je kod profesorke solo pevanja, koja je rekla da imam vanserijski talenat za pevanje i ispostavilo se da nije pogrešila.
Koje su mogućnosti školovanja kod nas?
Moram da se osvrnem na moju srednju školu i da ih veoma pohvalim, a to je Srednja muzička škola Isidor Bajić, za koju smatram da je najbolja muzička škola u našoj zemlji. Tu sam napravila odličan temelj, profesori su bili strogi, ali pravični i nakon toga sam upisala akademiju, koja je bila nadogradnja svega što sam naučila u srednjoj, nisam ni osetila. Eto, verovali ili ne, toliko sam izašla spremna iz srednje, da sam se kroz akademiju samo prošetala.
Maja u studiju oradija
Šta je na tvojoj plej listi? Samo klasika ili razna muzika?
Biću iskrena kao i uvek, kod mene je od Baha do sevdaha, od Silvane do Nirvane. Uglavnom je to pop, rok ili džez muzika, ali ima i dobrih narodnjaka, naravno i klasike. Svašta volim da slušam i sve zavisi od mog raspoloženja. Zanimljivo je da se često uhvatim nekog žanra ili albuma i onda to vrtim par meseci dok mi ne dosadi. Bitno mi je da je muzika kvalitetna, a žanr sa tim nema nikakve veze.
Iako ti je pevanje glavni posao, aktivna si i na drugim poljima?
Već nekih deset godina držim časove pevanja uglavnom deci i to mi je neki dodatni posao. Pored toga, menadžer sam i u pozorišnom klubu Trema gde vodim računa o programu, bendovima, pravim raspored ko i kada nastupa i brinem se o svim tehnikalijama. Trema je specifičan lokal koji je, naravno, otvoren za sve, ali moramo da vodimo računa o radnom vremenu, o probama i predstavama koje se održavaju, da tada ne bude buke i to nije običan lokal. Ponovo je otvoren u oktobru, to je kultni novosadski kafić sa dugom tradicijom. Mislim da tamo provodim svako svoje slobodno vreme.
OBRATI PAŽNJU
Kako kritički gledaš na kolege muzičare koji nastupaju u klubu? Jel si stroga?
Jedan od razloga zašto sam to uopšte počela da radim jeste da slušam muzičare i da dam svoj sud, tu je moja reč negde presudna. Imam i uvo i oko za to, bend mora da se pokaže i scenski i naravno muzički,
Ako je reč o operskom pevanju, šta bi se radilo sledeće po tvojoj želji?
Postoje neki dogovori da se vraća komad "Ero s onoga svijeta", dogovoram se sa direktorom i dirigentima da pevam ulogu Đule. To bi trebalo da se desi u narednoj godini i tome se veoma radujem.
Jovan Vanja Marjanović
Majino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:
foto: privatna kolekcija
